Однос цивилизације и културе сложен је и променљив у историји човека и човечанства. Да ли је тај однос увек био као данас и шта човека може да очекује у савременом друштву?
Одговоре на ово питање дају многи философи и мислиоци, но један зналац, политички философ, религиозни, философ егзистенције и визионар Николај Берђајев води нас путем враћања себи и култури.
Прожимање цивилизације и културе је од самог почетка човековог постојања. Култура је настала од култа. Њени су извори сакрални. У њој се води борба између вечности и времена, њен пут је аристократски. Она иде одозго на доле.
Цивилизација иде супротним путем, одоздо на горе. Њен пут је буржоаски и демократски. У том заједништву супротности где култура нуди образованост а цивилизација образовање савремена Европа се примиче страшним границама , говорио је српски академик Владета Јеротић.
У наступу цивилизованог варварства које се именује техничком цивилизацијом, култура која је заснована на духовном и религиозном веровању све више узмиче. Епоха савременог света добија све више обележје цивилизацијске идеологије. Идоли постају држава, нација, раса… То је време у коме све већи значај добијају масе и техника.
Ову запитаност где иде човек данас најлепше нам је осветлио Николај Берђајев. По њему је однос културе и хришћанства природан и допуњујући. Оно што је култури било потребно добила је од хришћанства. Она не може да постоји без религије, уметности, философије.
Заједно са немачким философом Освалдом Шпенглером, Берђајев истиче улогу технике у обликовању културе и цивилизације.
Треба напоменути да техника постоји одувек. Још је Платон говорио да је techne вештина лукавства која упућује на знање. Временом се мењало поимање термина техника. Саобразно променама у човековом развоју и променама које прати развој технологије.
Данас обично говоримо о техници као производњи енергије. У том процесу човекових промена сигурно да техника унапређује човеков живот али га полако одваја од њега самог, разара га. Као таква она доминира у времену цивилизације.
Под утицајем Шпенглера са којим се по овом питању слаже Берђајев у савременом свету цивилизација доминира над културом. Чињеница је да је техника део културе али се њен појачани развој и надмоћ највише осећају у цивилизацији као завршној фази културе. Берђајев допуњује Шпенглерову тврдњу закључком да свака култура након свог процвата доживљава исцрпљивање стваралачких снага, гашење и ишчезавање и пропадање духа.
Зашто је то тако? Култура посматра вечност док у убрзаном развитку цивилизације нема ни прошлога ни садашњега, нема уласка у вечност, има само будуће. Такав поглед на свет је футуристички.
У цивилизацији долази до замене циљева живота средствима и оруђима живота. Циљеви живота су затамњени а средства се представљају као стварна. Човек се покорава машини. Он негира божанско начело и свој извор. Да би човек потпуно потврдио себе он мора осим себе потврдити извор. Мора потврдити себе у Богу. Ако у себи нема извор више божанске природе – он губи сваки обрис, подређује се нижим процесима и нагонима. Живот се све више технизира а машина удара печат на људски дух.
Пошто цивилизација нема ни природну ни духовну основу, него механицистичку где техника слави победу над духом, над организмом, где и само мишљење постаје техничко, култура губи душу и прелази у цивилизацију. Квалитет се замењује квантитетом.
Берђајев не негира увођење машине у људски живот. Она представља највећу револуцију коју је историја имала. Машина је покренула живот у свим сферама, међутим временом човекова органска повезаност са природом полако уступа место машини која је радикално изменила тај однос и довела човека у нови облик зависности и ропства. Машина се поставила између човека и природе и није само покорила силе већ и самога човека.
У свом делу „Човек и машина“ Берђајев говори о некој тајанственој сили, која је рекло би се страна човеку и природи, ушла је у људски живот, остваривши страшну власт над човеком и над природом. Та сила подвргава рашчлањивању вредности и човек све мање постаје природно биће што је био раније.
У својој књизи „Судбина човека у савременом свету“, Берђајев анализира резличите аспекте савремене културе, а међу њима се поново враћа техници, односно „техницизацији“ људског живота. Главна космичка сила која данас делује и мења лице земље и човека, дехуманизира и обезличује није капитализам као економски састав, већ техника, чудо технике. Човек је запао у ропство властитог чудесног изума – машине. Највећа и једина љубав човекова постаје техника а резултат те љубави је дробљење целовитости људског лика.
Међутим како у људима увек тиња порив духовне слободе и могућности избора, постоји нада да се процеси цивилизације преокрену под тим утицајем. Тај нови преображај и преокретање токова у виду рађања нових органских видова постојања усмерених ка слободној креативности, ка духу с оне стране субјективности Берђајев види у религиозној основи и преображају живота. Тиме философија Берђајева завршава дивном визијом човечанства у краљевству Божијем, краљевству вечности!
Остаје отворено питање: Да ли је прогрес ствар цивилизације или културе? Прогрес као просвећивање, као прогрес морала, као прогрес напредовања у слободи није прогрес ван основа хришћанства. То би била нова култура базирана на „хришћанству“ Достојевског, у коме доминира побуна против туђих цивилизацијских форми које притискају душу и једну нову младу још неостварену културу.