У оквиру наше рубрике «Полит-теологија» данас разговарамо са ради Јанковићем, правником, писцем и православним хришћанином.

По образовању Раде је правник, по занимању бивши адвокат, по вољи Божијој православни хришћанин. По личном избору писац, аутор документарне прозе, есеја и размишљања о савременом одбацивању српске традиције у политици, православној вери и култури, у коју такође укључује етику, право и правду. «Укратко, садашњи тренутак вековне српске драме видим кроз сочиво прошлости и разлог у нашем неспретном, исхитреном и неселективном прихватању и вакцинацији западноевропских модела само зато што су били модерни, који су били Ноблессе, било од оних који су дошли директно, из Беча и Париза, било индиректно, преко Петрограда и Кијева, након што су претходно заразили Руске интелектуалне кругове у 19.и 20. веку, у којима смо непрестано виђали «старијег брата» који треба следити и од кога учити. Као што видите, нисам од оних који мисле да је све зло дошло са комунистима 1945.године, већ зло комунизма видим као наставак одбацивања које је почело одмах након ослобођења од Турака, негде око 1830. године», каже Сам Јанковић. Раде Јанкович је објавио 8 књига, и мноштво чланака на домаћим и руским сајтовима.

– У 20. веку секуларни процеси су активно изместили расправу о Богу из јавног простора. Политика није била изузетак. Међутим, ово, наравно, није поништило стварно присуство Бога у свим сферама људског живота, не искључујући политику. Да ли мислите да ће 21. век бити време за повратак религије у политику?

Ако је допуштено, ја бих најпре појаснио вашу констатацију. Вера у Бога, без обзира на конфесију, у свим епохама које су доступне нашем сазнању, била је изложена искушењу секуларизма, како ви кажете, али никада толико да би била потиснута из приватног и јавног живота човека и људског друштва. Као да у човеку постоји нешто – нешто што би, веома грубо речено, могло да се назове „верски нагон“ или „чежња за веровањем“, што би можда био прикладнији израз. Притом, када то кажем, мислим, парафразирајући апостола Павла, на „оно што је до сада задржавало да се Сатана не зацари“. Из овога следи, да под изразом „секуларизам“ ја видим прикривено дејство сатанске силе у савременом свету који је почео да се ствара од доба тзв. ренесансе до данас. Степен ове сатанизације достигао је у XX веку врхунац, али то није и његов крај – он наставља да се шири и умножава по принципу експоненцијалне једначине. Рекао бих да ће главни циљ напада и одбране у XXI веку бити људска душа, и ми то већ видимо: сви ратови који се данас воде, као и они који ће се водити у будућности, у својој дубљој суштини јесу верски ратови и воде се за поробљавање људске душе. Није нимало случајно, напротив, потпуно је у складу са Откривењем св. Јована Богослова и виђењем прозорљивих стараца, нарочито руских, да ће у последњим временима отпасти од вере најпре виша црквена јерархија (клир), што се већ дешава пред нашим очима. На срећу, Црква Христова није само клир већ и верни народ (лаос) као и небеске духовне силе (анђели, свеци, предање и Дух Свети) које су са нама, тако да ће управо они постати бедем и стуб одбране правоверја у надолазећој епохи препуној искушења. И да закључим: повратак вере у политику зависиће од буђења верног народа и његове спремности и способности да, као много пута до сада, изгради нове форме верског окупљања на темељима древне, али заборављење традиције. Превасходно мислим на обнову институције црквено-народних сабора.

— Колико су, по Вашем мишљењу, компатибилне политика и религија у животу појединца? И како би то требало да се искаже у његовом деловању (ако говоримо о политичару)?

Када ви кажете „компатибилност“ између религије и политике, ја то преводим на симфонију духовне (црквене) и световне (државне) власти, што на језику православне традиције означава облик савршене равнотеже (сазвучја) између тела и духа, а што је универзални, могло би се рећи – и природни закон читаве Божје творевине, како у микросвету (човеку), тако и у макросвету (васељени). Тај принцип је нарушен увођењем папства на Западу и самодржавља на Истоку. У оба случаја резултат је био поражавајући: добили смо деспотију цезаристичког типа. (Овде ћу се само позвати на Лава Тихомирова и његову књигу Монархија, јер, услед ограничења која налаже форма интервјуа, нисам у могућности да детаљније износим његове доказе, које, наравно, прихватам у целости.) Сви облици модерних нововековних тиранија проистекли су из ове девијације која се десила пред пад Ромејског царства и делимично била узрок тог пада. Видљива форма ове девијације била је Фирентинска унија из 1439. године. Посматран из ове перспективе, италијански фашизам је продужетак папства у његовој профанизованој форми, под претпоставком да је папизам задржао извесне сакралне елементе; немачки нацизам, посматран у истом контексту, био је чедо протестанског учења о предестинацији (калвинизам), само што улогу народа који је предодређен за спасење преузима германска раса; док је у истом контексту комунизам (бољшевизам), са својом псеудоцрквеном организацијом (на чијем врху је политбиро и самодржац: Лењин, Стаљин, Тито итд.), и својом вером у „рај на земљи“ (комунизам као виша фаза социјализма), био заправо псеудоесхатолошка обмана коју је Сатана успешно подметнуо, пре свега, православним народима. Ако се, дакле, жели обнова здравог друштва, како каже Ерих Фром (што прихватам као одговарајући израз, али не и као прихватљив садржај) – потребно је обновити идеју друштвене симфоније, а то пре свега значи, обновити културне и цивилизацијске темеље који погодују равнотежи опречних друштвених сила. Људи се рађају различити и супротности се не могу искључити, али могу се довести у склад као лук и лира код Хераклита. Ако политичар данас жели да буде користан роду, мора да има оно унутрашње око о којем је говорио св. Григорије Палама и истанчан слух за ехо који најављује долазак сутрашњице. Потребни су нам, дакле, политичари јасновидци, који могу да погоде далеке циљеве које обичан свет данас не види.

– Можда је најбољи пример споја верског и политичког у власти монархија. Монарх је проглашен за Божијег помазаника, одговарао је пред Богом за народ. Да ли је, по Вашем мишљењу, могућ препород монархије (у Србији, и шире, у европским земљама од Португала до Русије)? Ако јесте, како би изгледала права, а не номинална хришћанска монархија? Какво је ваше виђење?

Питање обнове монархије у Србији сложено је и захтева једну опширну анализу која би нас одвела дубоко у прошлост. Услед ограничења која намеће форма интервјуа, и овде ћу се само укратко задржати на неколико главних теза. Зна се да смо ми, Срби, у средњем веку имали своју знамениту династију Немањића. Али, након преране смрти цара Душана, ова династија се угасила, пошто је његов син убијен у дворском преврату, а брат Синиша уклоњен као могући претендент на престо. Данас је немогуће утврдити постоји ли неко ко је потомак ове славне породице и где га тражити. Огромна држава, чије границе су са југа и истока запљускивала три мора, Јадранско, Егејско и Црно море, а са севара обале Саве и Дунава, распала се, и сваки обласни господар приграбио је комад земље на којој се прогласио сувереним господаром. Временом, кнез Лазар Хребељановић успева да се наметне као primus inter pares, али гине у битци на Косову пољу, те трон наслеђује његов син Стефан Лазаревић. Он, међутим, умире изненада, млад и без порода. Тако на место претендента на престо долази знаменита племићка породица Бранковића, у лику деспота Ђурђа Бранковића. Бранковићи су титулу српских господара баштинили све до почетка XVIII века, када је у угарској тамници, 1711. године, умро последњи Бранковић, Ђорђе Бранковић, без порода… У новије време, током XIX и XX века ми смо изнедрили две династије, династију Обреновића, чији родоначелник је кнез Милош Обреновић, и династију Карађорђевића, чији чланови и присталице сматрају да је њихов родоначелник Карађорђе. И ту настаје наша нововековна драма! Последњи Обреновић, краљ Александар Обреновић V, убијен је у тзв. Мајском преврату 1903. године, без порода, а са њим и сви ближи и даљи сродници породице Обреновић, тако да данас нема никога из ове породице ко би могао да се појави као претендент на престо. Остају, дакле, само потомци вожда Карађорђа, али ту, по мојем скромном мишљењу, настају извесне недоумице, које ово друштво и њена научна заједница ни до данас нису разрешили. Пре свега, када говоримо о родоначелнику, морамо имати на уму да титула „вожда“ (што значи „вођа“), Карађорђу није давала никаква наследна владарска права. Такође ни његовом сину Александру, који је на српски престо доведен као изборни кнез и исто тако – изгласавањем неповерења – отеран је са престола. Његов син Петар доведен је на престо као обичан швајцарски грађанин, без пребијене паре у џепу и са великим дуговима. За краља је проглашен одлуком редовне Народне скупштине, која је месец дана раније била распуштена и заклео се на Уставу који је прописивао да о промени династије може да одлучује само Велика народна скупштина! Он јесте крунисан у београдској саборној цркви, али његов син Александар, који је на престо дошао као регент – након што је његов старији брат Ђорђе приморан да се одрекне престола – никада није прошао обред крунисања! Тако исто и његов син Петар II, који је уза све то издао своју војску (ЈВуО или „четници“) када их је позвао да се ставе под команду комунистичког бандита Тита… Suma sumarum: претензије чланова породице Карађорђевић на српски престо, по мојем мишљењу, нису легитимне! Отварање овог питања, поврх свих подела којима је српски народ данас затрован, било би катастрофа за државу и српски народ! Нама данас треба мудар вођа са визијом и јасним планом. Он не треба да влада, већ да одржава баланс у друштву које је поцепано по свим шавовима и којем прети опасност нестанка. У сваком случају, ми морамо да избегнемо опасност од цезаризма који се надвио над нама. Треба нам, дакле, власт са слухом за симфонију коју је данас, услед сложене друштвене стратификације, теже остварити него у средњем веку, јер у игри више нису само Црква и владар – сада су на обе стране више играча (на духовној: црква, универзитет, академија, уметничка удружења; на световној: политичке партије, амбициозни појединци, синдикати, невладине организације итд.)

— Да ли се слажете са тврдњом да се народу искушења шаљу због његовог одступања од Бога?

Ми Срби имамо изреку која гласи: „Кад Бог реши да уништи човека, најпре му узме памет“. Ова народна умотворина наводи ме да се запитам: да ли су наше катастрофе у XX веку дошле Божјом вољом или због повлађивања политичке и интелектуалне елите, простоте и бесловесности гомиле? Ако ћемо поштено – Бог је према нама био више него трпељив и благонаклон. Након 400 година робовања под Турцима допустио је нашим прецима да поново изграде државу, да је укрепе, крунишу, прошире јој границе и умноже народ. Након великог рата (1914-1918), у којем смо изгубили трећину укупног становништва, Бог нам је дао допуштење да вратимо отету баштину: Македонија, свето Косово и Метохија, Црна Гора, Далмација, Босна, Херцеговина, Славонија и Војводина, поново су били у нашим рукама. И уместо да створимо Велику Србију, што је био вековни сан српског народа, наша политичка и интелектуална елита, подржана тупом равнодушношћу управо тог народа, ликвидирала је тешком муком стечену Краљевину Србију и Краљевину Црну Гору – да би на њиховим рушевинама изградила некакву Југославију. То није било Божје искушење, него масонска подвала! Разлог, дакле, није одступање од Бога, напротив, српски народ, претежно сељачки, у опанцима, из рата је изашао као истински Божји мученик; разлог је мегаломанија наше политичке и интелектуалне елите под утицајем светске закулисе и слепо повлађивање остатка народа тој и таквој елити. Управо они, тај политичар који је изгубио сваки морални кредибилитет и интелектуалац који је изгубио сваку везу са духовношћу и традицијом, заслужни су што је на крају овог процеса пропадања комунизам пожњео најлепше плодове које су изнедрили XIX и XX век. Ако у читавој овој калварији има неке кривице обичног српског човека, онда је то његова склоност да олако прихвати и брзо заборави; да без размишљања иде из крајности у крајност. Србин је способан да се изненада вине до небеских висина, чак и по цену највећих физичких и духовних напора, и да се исто тако изненада, чим олуја прође, баци у блато и да се ваља у њему, распасан, пијан и гневан на све. За све су му криви други: Турци, Тито, Бог, Хрвати… Ми јесмо постојани, али само од случаја до случаја, а у међувремену, између две кризе, ми се понашамо крајње неодговорно према себи и својим обавезама. Ми умемо да стичемо, али не умемо да сачувамо стечено! А то није врлина паметних.

— Како онда оцењујете савремено духовно и морално стање српског народа? Шта је главни духовни проблем данашњег народа и како га решити? Можемо ли рећи да се земља данас суочава с озбиљним изазовима и зашто? Или је садашње време релативно мирно и просперитетно?

Одговор на ова питања садржан је већ у претходном одговору: садашњи тренутак далеко је од мира и просперитета! Ову фатаморгану данас шире потомци – често и у дословном, биолошком, а без изузетка у духовном смислу – потомци оне напред поменте предратне и послератне, грађанско-леве и криптокомунистичке политичке и интелектуалне елите, која нас више од једног века води из катастрофе у катастрофу. Испод танког слоја лажне позлате крије се тешка и дубока друштвена криза. Духовно и физичко тело српског народа је поцепано по свим шавовима. Ми још нисмо закрпили ни поделе из Другог светског рата на „четнике“ и „партизане“, а готово свакоднено нам стижу нове поделе које се непрестано продубљују. Главни проблем је у томе што се власт и друштвене институције не труде да ове поделе ублаже него, напротив, свесно повлаче потезе који ове поделе умножавају, што је сасвим логично за друштво у којем је моћ власти врхунско добро, а српско друштво данас је такво, јер се подељеним друштвом лакше управља и манипулише. („Завади па владај!“) Чак и Црква доприноси томе. Поред поделе на вернике и атеисте, у моду је ушла и подела на „екуменисте“ и „фундаменталисте“. Недавно је црквени сабор тихо, подмукло, испод жита, без икакве реакције верног народа, свештенства, академије и универзитета уступио тзв. Македонској православној цркви канонску територију Охридске архиепископије, где се налазе најлепше светиње нашег златног средњег века. Сада се већ шапуће да се воде преговори о доласку римског папе, што, ако се деси, може да изазове још дубље духовне поделе, које могу довести и до раскола. Земља је презадужена, војска слаба, број становника опада а расте број милијардера и милионера у еврима; шунд, кич и порнографија шире се на свим јавним медијима, деца се продају странцима као ситна стока, на комад, студенти чим заврше факултет беже у иностранство… Морал је толико опао да корупција и хипокризија буквално владају не само у јавном животу, него и у приватним односима међу пријатељима, комшијама, па и сродницима.

— Да ли је тачан апостолов израз да је свака власт од Бога? Слажете ли се да народ заслужује властодршце који су тренутно на власти?

Сам израз није нетачан, али његова интерпретација изван контекста јеванђеоске поруке, и нарочито изван контекста осталих посланица апостола Павла, погрешна је. Није ли Радосна вест највећа икада изведена револуција против поретка таме на овом свету? Није ли Исус највећи револуционар, који је доктрином љубави из корена изменио поредак таме на овом палом свету?… Интерпретација поруке апостола Павла о несупростављању властима овога света унела је збрку, малодушност и дефетизам. Последица тога је доктрина по којој „идеални“ православни верник треба да буде незаинтересован за судбину овога света, својег народа, својих ближњих – јер, забога! – „Бог ће се побринути за све“! Бог ће се побринути – у то не треба сумњати! – али и ми, деца Божја, имамо обавезу – и то Божјој вољи! – да се старамо о земаљском поретку. Када апостол Павле каже: „Купљени сте скупо, не будите робови људима“ (I Кор.: 7; 23) – ја то разумем као корекцију доктрине о несупротстављању земаљским властима: не робујте људима који вас одвраћају од Бога! На другом месту он је још конретнији: „споља борбе, изнутра страховања“ (II Кор.: 7; 5). Дакле – борба, а не повлачење! Против кога? Против „духова злобе у поднебесју“ и „господара таме овога света“ (Еф.: 6: 12). Историја последња два века у Европи пружа нам доказе да закључимо, да су земаљске власти у више наврата биле опседнуте „духовима злобе у поднебесју“ (Наполеон, Хитлер, Стаљин, Мао Цедунг, Пол Пот итд.), а садашњост нас уверава да је ова опседнутост „господаром таме овога света“ постала глобална опсесија. И шта нам онда преостаје, него борба?

— Зашто мислите да је Бог пустио Албанце да окупирају Косово и Метохију, свету земљу српског народа?

Управо из претходно наведених разлога. Наши преци су Косово и Метохију сматрали светом српском земљом. За разлику од нас, њихових недостојних потомака, они су се према Косову и Метохији односили као светињи! – били су спремни да са радошћу прихвате венац мученичке смрти да би ослободили Косово и Метохију. Када су претходнице наше армије дошле на Косово поље, место славне битке са Турцима 1389, војници су плакали од среће. Тада је генерал Божидар Јанковић командовао да скину капе, да се прекрсте, клекну и пољубе свету српску земљу. Непуних пола века касније, њихови синови су у Бујану 1943, по налогу Тита и Централног комитета Компартије, потписали свечану изјаву којом се Косово и Метохија поклањају Албанији. У духу те декларације, после рата, донета је уредба владе којом се прогнаним Србима са Косова и Метохије забрањује повратак у њихове домове и на њихову земљу. Ову срамну уредбу потписао је комунистички министар унутрашњих послова Влада Зечевић, Србин по рођењу. Да срамота буде већа он је бивши свештеник!… Данас унуци тих безбожника и богобораца отворено тргују са оним што је од Косова и Метохије преостало, а потомци оних јунака који су ослободили свету косовску и метохијску српску земљу, или ћуте, или су већином на страни оних који тргују у њихово име. Истине ради, они у томе имају подршку Запада, а Запад је, сложићете се, више од пет векова уназад у рукама „духова злобе из поднебесја“. То нас враћа на Ваше претходно питање и на мој одговор: треба ли српски православни хришћанин да прихвати тумачење по којем је дужан да се покорава властима које издају светост и светињу?… Та издаја је дошла управо из погрешног тумачења апостолске речи и јеванђеоског духа, а Бог је допустио Албанцима да се прошире на светој српској земљи, када је постало очигледно да су потомци ратника постали само пука бесловесна маса – неспособна да разуме смисао својег постојања и Божјег послања. Изгубили смо Косово и Метохију јер смо претходно изгубили разум!

— Догађаји у Новом Саду, када је погинуло 15 људи, неки су назвали „Црним лабудом“. Шта мислите – какво метафизичко значење носи трагедија која се догодила српском народу?

Опомена! Бог нас опомиње да своје бивство уподобимо са његовим домостројем на земљи. Све што радиш, ради у славу Господа Бога. Ако си учитељ, учи правој науци; ако си градитељ, гради да траје вечно! Гради онако као што су твоји преци градили храмове. Тако разумем дубљи смисао заповести апостола Павла: „Сваки нека остане у оном звању у коме је призван“. (Павле: I Кор.: 7, 20) Остати у звању значи сачувати достојанство својег, од Бога датог послања!

— Постоји осећај да се српска Црква зближава с католицима… можда је то само дијалог с инославнима. У току су разговори о папиној посети Београду… Шта мислите – каква је позадина ових догађаја? Да ли је СПЦ потребно пријатељство с Ватиканом? Какве ће бити последице папиног доласка у Београд?

То више није само осећај, то је већ реалност која нас чека. Требало је да папа дође у Србију за годишњицу Миланског едикта, али је „онај који сада задржава спречио тај долазак“ (Павле: 1. Сол.: 2, 7). Да ли ће и овога пута задржати не знам, али знам: ако у Србији буде оних који ће покушати да спрече папин долазак, ја ћу бити међу њима.

— Сваки народ је, као и сваки човек, Богом позван да испуни своју судбину. Изузетно занимљиво: како Ви, и шире – српски мислиоци – видите божанску сврху српског народа, његову мисију пред Богом?

Мисија српског народа одређена је његовом традицијом. У тој традицији најсветлија тачка је Косовски завет. У њему су сублимиране све племените црте српског народа: неприхватање зла, непристајање на робовање, уздржљивост у свему што штети човеку и друштву, отпор свему што је супротно традицији у породици, вери, култури, моралу; спремност на жртву за заједничко добро и више циљеве, трпљење мука и недаћа, издржљивост… Нема другог излаза, осим да се вратимо „корак назад“ и да, упркос крајње неповољним околностима, бар неке од ових традиционалних вредности обновимо, ако желимо да преживимо надолазеће предапокалиптично доба.

Раде Јанковић