У оквиру наше рубрике «Полит-теологија» данас разговарамо са сарадником београдског Института за међународну политику и економију, универзитетским предавачем, колумнистом радија «Спутњик», писцем и оцем петоро деце Душаном Пророковићем. Како ће стварање вештачке интелигенције утицати на религију? Да ли српски народ има шансе за опстанак, а Вучић за очување моћи? Која је историјска мисија српског народа? О свему томе у нашем разговору.

— У XX веку секуларни процеси су активно избацили дискусију о Богу из јавног простора. Политика није била изузетак. У међувремену, то сигурно није поништило стварно присуство Бога у свим областима човековог живота, не искључујући ни политику. Како мислите да ће XXI век бити време повратка религиозног у политику?

— Мислим да религиозност никада није напуштала политички простор. Човек је религијско биће и генерално – људи имају потребу за религиозним, имају потребу да верују. Међутим, велико је питање како се религиозност манифестовала, са каквим том светим циљевима и вишим бићима су желели да се повежу појединци и народи. У шта су веровали? Од социјализма до неолиберализма религиозност се огртала разним идеологијама, тако и манифестовала или као тежња да сви будемо једнаки или као уверење о постојању невидљиве руке тржишта која регулише односе и исправља аномалије. Претпостављам да ће се у 21. веку религијско више манифестовати кроз дигитално друштво, информатичке процесе и технолошки развој, односно везивати за неку надградњу човека, унапређење људских способности — физичких и когнитивних. То ће афирмисати причу о човеколиком богу, са малим словом б – пошто ће у тој причи сваки човек себе посматрати као бога. У Европи је током процеса секуларизације припреман терен за тако нешто, тако да постоје сви предуслови да са новом индустријском револуцијом која се управо одиграва и обележиће је широка употреба вештачке интелигенције – дође и до појаве новог облика религиозности. Тај нови облик религиозности биће сигурно нехришћански. Не знам колико ће бити и антихришћански то не могу да проценим.

— Колико, по Вашем мишљењу, политика и религија су компатибилни у животу појединца? И како се то мора изразити у његовим поступцима (ако говоримо о политичкој особи)?

— Веза између политике и религије огледа се у постојању виших циљева. Са становишта религије, политика је само средство за достизање неких виших циљева. Међутим, са становишта политике, религија је средство да се хомогенизује бирачко тело, за или против – то већ зависи од конкретне ситуације. Тамо где је политика заснована на религији постоји борба за добро, дугорочност, посвећеност. Тамо где се политика води злоупотребом религије постоји само борба за корисно, краткорочност визија и тежња да се све мери материјалним. Политика и религија јесу компатибилни у животу појединца, али то није правило за живот сваког појединца.

— Можда је најбољи пример комбинације верске и политичке моћи монархија. Монарх је проглашен помазаником Божијим, био је одговоран Богу за народ. Можда, по Вашем мишљењу, оживљавање монархије у Србији), а шире у европским земљама од Португала до Русије)? Ако јесте-како би изгледала стварна, а не номинална хришћанска монархија? Каква је твоја визија?

— Нисам сигуран колико су поједини европски монарси били везани за Бога, како су посматрали религију. Промена садржаја религиозности одразила се и на елите, заправо најпре се могла видети у елитним круговима. Ти заокрети ка формирању тајних друштава, езотерији, окултизму, неке монархе су коштали круне. Може се полемисати о концепту хришћанске монархије, али се може полемисати и о концептима хришћанске републике или хришћанске државе уопште. Више бих се фокусирао на садржај, него на форму. Битно је осмишљавати идеолошке обрасце који ће се заснивати на религијским традицијама и хришћанским вишим циљевима, а какво ће државно уређење бити, историја нам је показала да не мора бити пресудно.

— Да ли се слажете са тврдњом да се искушења шаљу народу због његовог повлачења од Бога?

— Да се вратим на претходно питање – ако су европске монархије ваљале, ако су такви облици државних уређења представљали решење – зашто су онда те монархије редом нестајале? Зашто су ти помазаници Божији дозволили да се народ повуче од Бога? Некада се искушења шаљу народу због његовог повлачења од Бога, а некада и да би се утврдила вера народа у Бога. Искушења јесу велики изазови, али су и тренуци великог просветљења. На нама је да то схватимо и разумемо или као претњу или као шансу.

— Ако јесте, како оцењујете савремено духовно-морално стање српског народа? Који је главни духовни проблем народа данас и како га решити? Може ли се рећи да се земља данас суочава са озбиљним суђењима и зашто? Или је садашње време релативно мирно и милостиво?

— Једанпут је, пред Први светски рат, наш велики политичар Никола Пашић рекао: спаса нам нема, али пропасти нећемо! Заиста, и у данашњем времену често делује како нам спаса нема, али сам уверен да ми пропасти једноставно не можемо. Велики су изазови са којима се срећемо, последице комунизма су остале, на њих се надградили ови ужаси неолиберализма, битке су у Србији готово свакодневне. Београд је, нажалост био домаћим срамотног Европрајда, наша министарства образовања и науке интензивно спроводе Агенду 2030, јавним простором дефилују полуголе певачице и осуђивани криминалци, афирмише се корисност, а не доброта. У том погледу, стање је исто као и у другим балканским државама и друштвима. Народ пружа отпор, тако да и даље ови процеси нису изведени до краја, као у Западној Европи, али елита интензивно ради на прихватању такозваних европских вредности. Уопште не сумњам у то какав ће крајњи исход бити, са оваквим отпором ми пропасти једноставно не можемо, али потрајаће док се до таквог исхода не стигне. Занимљив феномен је да су појединци, који су припадали комунистичкој елити — одмах по урушавању старог државног уређења постали корифеји неолиберализма. Разлике између две идеологије су бројне, али је сличност, утемељена на антихришћанској логици идентична и изгледа довољна за такву врсту трансформације.

— Да ли је истина израз апостола да је свака власт од Бога? Да ли се слажете да народ заслужује оне владаре који су тренутно на власти?

— Наравно да је истина, мада нам је тешко да то увек схватимо и врло нам је тешко да тако нешто прихватимо. Постоји легенда како се, након доласка на царски престо у Констатинопољу Флавија Фоке почетком седмог века, тадашњи цариградски патријарх Киријакос свакодневно молио Богу са питањем: зашто им је послао таквог владара? После неколико дана Бог му се јавио са одговором: зато што нисам могао да вам нађем горег!
— Зашто мислите да је Бог пустио Албанце да окупирају Косово и Метохију, Свету земљу српског народа?

Ово што се дешава на Косову и Метохији заправо је Србе одржало у вери, упркос томе што је наша елита у највећој мери западњачка, евроунијатска и либерална. Да није косовско-метохијске теме, не би било ни овог данашњег отпора, претпостављам да би Београд у потпуности личио на Берлин.

— Догађаји у Новом Саду, када је погинуло 15 људи, неки су назвали «Црни лабуд». Шта мислите који метафизички знак носи трагедија која се догодила српском народу?

— Ово је велико упозорење, колико народу толико и властима. Већ дуго времена осећа се да не може више овако, да су неопходне крупне промене на унутрашњем плану, да је ово што се одиграва у земљи крајње нелегитимно. Узмимо на пример тај београдски Европрајд. То у Србији нико не подржава, апсолутно нико, никаквог смисла нема, али то је наша власт финансирала, због тога поларизовала друштво, узроковала широке друштвене сукобе, дозволила да ЛГБТ активисти почну говорити о променама Устава и закона, новим дефиницијама брака, породице, пола и рода. Не може то тако. Односно може, али ће са овим интензитетом масовних протеста, који се у Србији дешавају практично на сваких шест месеци, ескалирати друштвени сукоби и прерасти у нешто далеко горе. Срби су већински против експлоатације литијума, предаје Косова и Метохије, продаје државних ресурса, али и против евроинтеграција и НАТО пакта. Никакви притисци или уцене неће учинити да се такве одлуке учине легитимним, тако да Александар Вучић мора сада размотрити шта и како даље у наредним месецима. Рекао бих да он и даље има велике шансе да се на власти одржи, али не може више владати истом методологијом као и до сада.

— Постоји осећај да се српска црква зближава са католицима… можда је то само дијалог са инославнима. У току су разговори о папиној посети Београду… шта мислите шта стоји иза ових догађаја? Да ли је СПЦ-у потребно пријатељство са Ватиканом? Какве ће бити последице папиног доласка у Београд?

— Са једне стране то је у политичкој пракси саставни део евроунијатске политике. Долазак папе у Београд највише охрабрују неолиберали, људи који нису верујући, они који немају везе са Црквом. За њих је то важан политички корак и зато око тога активно лобирају. Са друге стране, постоје кругови и у Цркви и међу верујућим народом који су на становишту да је неопходно тражити савезнике на свим странама, како би се супротставили овим новим трендовима. Упркос свему, мој осећај је да не постоји масовна, већинска подршка папином доласку код верујућег народа и да би организовање те посете направило крупне проблеме унутар православног корпуса.

— Сваки народ је, као и сваки човек, позван од Бога да испуни своју сврху. Изузетно занимљиво: како ви и шире — Српски мислиоци-видите божанску намену српског народа, мисију пред Богом?

— Апостол Павле обраћао се народима, Божји син је рекао апостолима: идите и крстите народе. Спасење није само индивидуална ствар, то се тиче и колективног, заједничког. Мисија православних народа је да буду со овог света, да понуде смисао и утичу на стварање равнотеже и хармоније у врло комплексној фази развоја цивилизације. Срби су најзападнији православни народ, тако да је наша мисија у том погледу јасна. Ако Срби попусте пред овом галопирајућом вестернизацијом, а под чим подразумевам пре свега прихватање ових широко промовисаних западних вредности, онда ће се тај процес лакше и брже наставити међу другим православним народима.