«Шибица не може да упали камен, али довољна је једна искра да упали стог сена. Ја сам стално говорио да је у Србији последњих 4—5 година толико набацано сена, да је питање дана кад ће да плане огањ, а то што још није било ватре − то је само зато што је неко стално доливао воду на сено. Довољно је да у једном тренутку неко престане да долива воду на сено и оно ће да букне. А то се десило поводом трагедије у Новом Саду, кад је убијено петнаесторо људи». Главни уредник издања Србин.инфо Дејан Петар Златановић говори о хронологији и природи протеста који већ неколико месеци потресају минђушу. Ексклузивна визија и обимна слика посебно за читаоце портала «О Србији на руском».
Било је и других трагедија за време режима Александра Вучића, попут оних у Рибникару и Дубони, али тада су многи, што би се рекло, сипали воду у сено, тако да, иако је незадовољство било велико, пламен који је дигнут утулио се због лоше опозиције у Србији. Ми се шалимо да Вучић најбоље угаси незадовољство и уличне протесте тако што пошаље опозицију на народ.
С друге стране, није постојао до студентског протеста ниједан организовани сталеж или друштвена класа која би стала колективно, без обзира на идеолошке разлике, у одбрану протеста против режима Александра Вучића.
То се десило 1. новембра, зато што је режим Александра Вучића урадио једну кардиналну грешку. Наиме, тих дана је намеравао, безобразно као што је радио и са другим законима, да донесе Закон о образовању, по коме би странци могли да у Србији отварају приватне универзитете, који би били чак и финансирани од стране државе.
Свима је било јасно да је то у ствари нека врста црногорског сценарија, што је урадио Мило Ђукановић неких десет година раније у Црној Гори.
Наиме, купи се нека врста франшиза од неког страног универзитета. Макар и неког безначајног, какав је завршила и Ана Брнабић у Америци, за који нико не зна ни како се зове. Па да тај универзитет неки држављанин Србије, који је јако близак власти, оснује у Србији као страни универзитет и добије државне субвенције.
С друге стране, с тим законом о образовању је требало да сви пројекти које универзитети сами, без Министарства просвете, успевају да намакну и на тај начин добију додатна средства, не само за научно-истраживачки рад, него и за боље имовинско стање, дођу под тоталну контролу државе Србије, односно да се укину жиро—рачуни самих факултета; да они добију подрачуне, тако да, на пример, ако би неки професор (а има често доста таквих примера, на самом Београдском универзитету и широм Србије на државним универзитетима) добио неки пројекат од Европске уније или било које светске фондације он је до сада сâм располагао тим пројектом, односно сâм факултет је располагао тим пројектом и сâм је био одговоран за спровођење тог пројекта, а самим тим располагао средствима.
На тај начин Електротехнички факултет зарађује толико пара да њему у ствари и не требају државне субвенције да би радио. Мислим на Електротехнички факултет у Београду. Многи професори тако имају додатна примања да су им плате, такорећи, нека врста џепарца.
Баш кад је државни врх хтео безусловно да спроведе тај закон, упркос огромному отпору професора свих државних универзитета, јер − било им јасно да ће постати обични државни чиновници под тоталном контролом режима Александра Вучића, па ће на крају пола њих бити приморано да се пребаци на те разне нове стране универзитете − десила се ова трагедија у Новом Саду. Структура професора је, иначе, на државним универзитетима релативно опозициона, с тим што универзитете су ипак водили људи, ако не прорежимски, онда опортунисти, другим речима − људи који нису били склони побуни, радикалним потезима и сличним активностима. Скоро на свим државним факултетима у Србији су такви људи руководили овим установама.Значи, на универзитету је било огромно незадовољство.
Ако говоримо о некој врсти обојене револуције или програмираног незадовољства, можемо говорити о самом почетку, али враћам се на ону почетну реченицу: да шибица не може упалити камен, а довољна је искра да упали стог сена.
Факултет драмских уметности важи за најлибералнији факултет у земљи. Не толико због студената, колико због самих професора који тамо предају. Клима је таква да су то људи који су и због посла, као и у Русији, више окренути глобалистичким процесима него националној идеји. И ту јесте било огромно незадовољство годинама зато што су, пре свега професори, сматрали да Србија треба да буде више окренута ка ЕУ и да више користи ЕУ фондове и све остало. У таквој клими, сами студенти су тамо били највише негативно настројени према режиму Александра Вучића, те није ни чудо да су студенти Факултета драмских уметности први изашли да протестују због догађања у Новом Саду. Али, опет, повод да они изађу на улицу је дао сâм режим.
Наиме, првог новембра, када се десио тај трагичан догађај у Новом Саду, сам ја био испред здања Владе, где су професори и наставници из целе Србије, незадовољни уговором са владом Србије, најављивали генерални штрајк у основним школама. То је донекле и спасило да више људи не буде поубијано у Новом Саду, зато што нису радиле школе, па је и број ђачких аутобуса који су полазили са места трагедије био много мањи, а у то време, баш када је пала настрешница, су и кретали школски аутобуси, враћајући ученике кућама у приградским насељима.
Говорим, значи, било је огромно незадовољство у просвети у том тренутку, не само на факултетима, него и у средњим школама и основним. Већ 5. новембра су избиле велике демонстрације у Новоме Саду, Новосадски универзитет је устао и студенти су се тамо бунили. А у Новом Саду је занимљива, мало специфична ситуација.
С једне стране имамо опозиционо јавно мњење, које је доста и под контролом западних, пролибералних идеја, склоност и к сепаратизму; а с друге стране имамо изразито националне идеје, као и велики број досељеника након ратова 90-их, избеглих из Српске Крајине и Републике Српске, протераних са својих огњишта.
Из тог десног дела власт црпи своје упориште, а из овог либералног – опозиција, с тиме што је ипак највећи део становништва у Новом Саду, без обзира на то да ли је либералан или националан, био веома незадовољан властима у Новом Саду и опозицијом као таквом, јер је сáмо јавно мњење у Новом Саду опозиционо, али због неслоге опозиције и крађе на изборима СНС тамо држи власт.
Због такве атмосфере у Новом Саду, већина студената је избегавала активно да се укључује у политичке воде, бојећи се да би морала да артикулише своје политичке ставове кроз неку екстремну опцију. Тако да је, у ствари, у Војводини било специфично то да је политичка борба била најжешћа, а с друге стране да је најмањи број људи учествовао у политици, баш желећи да избегне те сукобе. Јер, ни крајња десна, ни крајња лева опција нису представљале већинске ставове становништва Војводине.
У једној таквој узаврелој атмосфери, студенти Факултета драмских уметности су изашли први у Београду на протесте 22. новембра и власт их је опет испровоцирала, ничим неизазвана. Они су само блокирали улицу, могло се то занемарити, пустити да се само од себе заврши. Али, неки функционер СНС-а који ради при општинској влади на Новом Београду, где се налази факултет је безобразно напао студенте и повредио их, што је изазвало огроман револт међу студентима целог Београдског универзитета. Револта је било и зато што су власти од почетка, иако је било јасно да иза трагедије стоји корупција, све време избегавале да то признају, чак су оптуживали стручњаке из Титовог времена да су они криви за пад надстрешнице, давали су исказе које су се убрзо показивали нетачним и лажним, тако да је свима било јасно да се нешто мути, да се на брзину и безобразно скрива истина…
Следи наставак