«Како jе догађаj Христовог Рођења пре 2000 година променио човечанство?»
На ваше питање могу да одговорим само у психолошко-философској анализи коју развијам у мојој најновијој књизи „Психологија револуционара“, а не према учењу наших отаца јер за то нисам стручна.
Сећам се да сам још као дете, увек размишљала о феномену рођења које слави цео свет, питавши се касније зашто је огроман део човечанства пошао за новом вером без обзира да ли је Христос као људско биће заиста постојао или је он само човечански мит. Имајмо у виду да постоји временски период између оригинала и пронађених копија текстова, тј. да је најстарија и делимична откривена копија Јеванђеља по Јовану позната као „Египатски папирус“ настала на прелазу у други век, али да већина копија Новог Завета датира из трећег и четвртог века.
Иако бих више волела да сам рођена између 6 и 7 јануара, рођена сам у поноћ између 24. и 25.децембра и моју дечју машту интересовало је славље „рођења“ које сам дечјим очима видела тога датума. Када ме је мајка као малу одвела у Француску, тог давног 25. децембра било је велико славље на улицама и сви смо добијали божићне поклоне. Ја сам тада наивно питала : „Мама, зашто сви славе мој рођендан“? Данас се тога сећам у шали, али и као шаљивог примера који дете може да заинтересује за нека много важнија питања од његове случајности и маленкости.
Ми данас 7 јануара славимо наш православни Божић и сви једни другима понављамо да се Христос родио, тражећи од сваког понаособ одговор и потврду да се он стварно родио, односно да се родила нада за људе. Могли бисмо једнако једни другима данас да кажемо само ово : „Не брини брате, сестро, има наде за све нас“. Али наде за шта?
Ја немам никакву другу моћ него да објасним шта би ово значило у психолошкој равни. А када почнемо психолошко објашњење, долазимо до древне, архајске борбе у сваком човеку између нагона живота и нагона смрти. Свест о овој вечној борби није почела са рођењем Христовим, него је зачета већ у философији и у веровањима заједничког претка свих религија, у Зороастризму.
Ипак, узмимо да Христос јесте постојао, да се стварно родио као што верујемо. Он није имућни принц који силази у народ као Гаутама Буда у традицији далеког истока, али је симбол Бога који силази у људско тело. У том смислу Христос је психолошко поунутрење Божијих заповести, а то значи милости, али и етике и морала. „Царство божије неће доћи да се види… јер гле, Царство је божије унутра у вама“ (Лука 17, 20.21.) — каже Христос. Ово је превремени прелазак Светог, непроменљивог и трансценденталног у обично, овоземаљско и људско обличје и то много пре него што ће доба рационализма које ће ступити на сцену вековима касније исто ово земаљско и смртно истаћи у први план.
Рођење полу Бога, полу човека јесте симбол потенцијалног „обожења“ сваког људског бића које га прихвати, а у психолошкој равни, то је рођење савести, морала и моралности у човеку које никако није могуће без емоција, али ни без велике личне жртве.
Рођење Христово је рођење психологије схватања, праштања и покајања. Рођење Христово је рођење универзалног у менталном склопу људског рода, јединства у разликама. Рођење Христово је рођење заједничке наде јер је Христос Архетип Спасиоца који живи у колективном несвесном свих нас, било да смо верујући или мислимо да смо агностици или атеисти. Зато је древни Архетип Спасиоца у нововековној историји људских конфликата, поробљавања и ослобађања, срећно или несрећно покушавао да оживи сваки намерни или случајни револуционар. Сваки овоземаљски „револуционар“, било да је био успешан или крваво неуспешан, подсвесно је замишљао и сваки ће подсвесно увек замишљати да доноси Спас (Архетип Спаса), као давни Христос. Будући да је психолошки гледано старији, древнији архетип увек трајнији у подсвести наше личности и јачи од млађег архетипа, тако ни комунистички „револуционри“ нису могли да избегну рад несвесног у људској психи. Нико од њих није могао да побегне од наслеђа Христовог чије су постојање игнорисали или негирали. Једноставно, хиљаде година људског памћења надјачале су стотинак година. У бриљантној књизи „Смисао и значење руског комунизма“ Николај Берђајев ову истину описује (парафраза) речима: руски комуниста 19. века уистину не пориче Бога већ се само зариче против њега, љут због тога што је његова правда јако спора… Тај атеиста или комуниста, са истом катексом и емоционалном снагом верује у своју идеју и он је у ствари на свој начин фанатично религиозан. Верујем да ово важи и за српски народ а и за друге народе у чијој подсвести заувек живи „Imago Dei“ који ће касније у аналитичкој и дубинској психологији описивати Карл Густав Јунг. Стара историја увек надјачава нову. То је просто биолошка истина.
Међутим, психијатријски синдром „Хубриса“, који се често увиђа код политичара и извесних „револуционара“ као патолошки феномен, никако не треба поистоветити са мисијом Христовом, у којој, за разлику од менталног склопа Хубриса (кога данас (2025.) , на жалост и на несрећу народа, имамо у власти у Србији), нема ароганције и охолости. Супротно томе, Хубрис се осећа омнипотентно, нашим речима речено, уживајући у свемоћи, и жели да кажњава и о свему одлучује, он и само он. Хубрис је паганин који тежи да влада одлукама и наредбама као и сваки Бог пре хришћанског. Насупрот томе, Христосова порука је одбијање да се влада споља. Христосова психологија влада само изнутра, ако је заволимо и прихватимо, ако је „поунутримо“, тј. ако Христос почне да живи у нама. Он може да „влада“ само ако постане наша друга природа, како ће о поунутрењу моралних начела много векова касније писати етичар Емануел Кант, чије име такође указује на то да је тек када поунутримо божје поруке, Бог са нама (Емануел).
Психолошки гледано, Христос је етика у човеку, примљена с љубављу и разумевањем, примљена с пристанком и уз позитивну идентификацију, а не идентификацију са агресором. Христосов лик рађа се за Божић у свима нама. Бајке које су у детињству деци објашњавале да добра вила увек мора да победи злу вештицу јесу део Христове поруке које дете треба рано да схвати и заволи. Христос не каже да ће Добро увек победити Зло, већ каже да у то треба да верујемо и да живимо са том мишљу. Али, та мисао није емпиријска истина (у емпиријском животу људи, Зло је оно које често побеђује Добро ), већ је она само наша вера и нада. Међутим, тамо где су вера и нада, прикључује се и делање, односно борба. Зато Христос каже: „И кад будем подигнт од земље, све ћу привући к себи“ (Јован 12,32.33).
Ф.М.Достојевски сматрао је да је Христос морао да се роди, јер ако њега не би било све би било дозвољено, а морална личност зна да све није дозвољено. Хаос допуштања свега и свих супротности, релативизма и бркања светла и таме јесте хоризонтала, јесте права линија поравнања и смрти. Зато је рођење богочовека морало да се деси да би се одвојио свет зоре од света мрака, нагон живота од нагона смрти, као и да би се укинула релативизација Добра и Зла коју је одбацивао још Зороастризам.
Али у сваком људском бићу, насупрот романтичном Русоизму, и даље постоје деструкција и нагон смрти, као што већ од нашег рођења, почиње паралелно биолошко умирање ћелија. У древним слојевима сваког људског бића живи потенцијална деструкција која може да прерасте у интенционално Зло и та борба против зла у нама остаје вечна. Мислим да је управо зато важно сваке године људском роду циклично понављати да се Христос родио и да је васкрснућем смрт (Зло) успео да победи. После Треблинке, после Аушвица, Јасеновца и свих ратова, после безбројних поплава нагона смрти у колективној равни људског рода, ми ипак и даље имамо снагу да се надамо. Они који су престали да се надају и који су поверовали да светом онтолошки управља Зло, ако су психолошки моралне личности завршавали су живот у растројству, нихилизму и депресији, а уколико су психопатолошки обележени, одлазили су и одлазе у царство Зла, опредмећено у тзв. обожавању Сатане и крвавих ритуала. Тим ритуалима они желе да покажу да ће остати некажњени јер верују и себи стално доказују да је Зло јаче од Добра. Такве људе у психопатологији сматрамо болесним и поремећеним личностима, али како су то приметили још француски психијатри Ескирол и Пинел у 18. веку, психичка болест у једном свом аспекту (сурове и свесне психопатије) органски је увек повезана са неморалом.
За разлику од перверзних и неморалних људи, истински ствараоци процесом обраде у стваралаштву готово увек успевају да савладају сопствено зло. Достојевски је своју агресивност савладао чином Раскољникова који у роману убија лихварку, Вагнер своју тешку депресију музиком Тристан и Изолда, Ками и Кафка опасне параноје савладали су романима Странац и Процес, Ван Гог ужасну агресивност телесног скрнављења снажним сликарством, Фројд деструктивне нагоне сопствене личности — психоаналитичком теоријом о нагонима…
Ко год слави рођење Христово, макар и само традиционално, поштујући сâм обичај, макар и као атеиста, тај и даље верује да је на свету више хуманих и стваралачких него первертираних и неморалних људи и да увек треба бранити Христоса у нама а не Барабу (Вараву). Христос својим животом и психологијом симболично слика све што чини живот једног обичног људског створа: пријатељство, снагу, веру у Добро, тражење универзалног у братству, а затим нискост издаје, кукавичлук, лицемерје и напуштеност у часу смрти.
За данашњег човека, психолошки је тешко објашњиво зашто је, да би вера наставила да постоји, било потребно такво сурово жртвовање и разапињање на крст Богочовека. Али разапињање Христово, било стварно, или митско, јесте рзапињање самог крста, односно вере, антрополошки објашњиво временом у коме су сурова жртвовања људи и животиња била учестала у преласку из паганства у хришћанство.
И као што ће много векова касније хришћански философ Лајбниц писати: Бог је послао тежак избор јер ко није окусио Зло не може ни да зна шта је Добро, тако је и Христос морао да издахне на крсту да би затим васкрсао. Христос је неправедно осуђен, неморално је осуђен, а васкрснућем он побеђује неправедну и неморалну осуду, доказујући снагу правде и морала, Добра над Злом. Данашње наше слављење рођења и васкрса његовог јесте вера у то да се кроз велику жртву побеђују завера, бахато среброљубље, издаја, патња и смрт.
Данашње упорно понављање : Ваистину се роди, психолошки у ствари значи: Ваистину верујем у снагу Добра, ваистину се надам и ваистину верујем у савез душа.
Без обзира на све зло овога света, на патологије, регресије и падове, величанствено је то што исте речи у славу рођења људске наде, трају хиљадама година.