А ми настављамо дијалог са непосредним учесницима и посматрачима протестних догађаја у Србији који трају више од три месеца. Данас дајемо прилику да се изјаснимо главном уреднику издања «Васеленска» Весни Веизович. Фаизовић пажљиво прати догађаје и зато смо је замолили да сагледа ситуацију, заправо анализирајући на шта се сама фокусирала сва та три месеца.
«Иако, се у јавности намеће наратив од стране западних центара информисања како су протести почели оног трагичног дана када се у Новом Саду срушила надстрешница и убила 15 људи, права истина о протестима, као и њихово трајање протеже се неколико година уназад. Несрећа на железничкој станици искоришћена је као повод да се протести омасове, а горчина, жалост и осећај немоћи, коју је та несрећа донела међу народ, Запад je искористио за коначно спровођење свог плана».
Може се слободно рећи да протести у Србији у континуитету трају близу четири године. Први већи талас кренуо је са почетком Специјалне војне операције у Украјини, када су малобројни активисти невладиних организација из Србије, које се финасирају из иностранства почели да се окупљају у друштву украјинских избеглица и руских емиграната на Тргу републике како би исказале подршку Украјини. Већ после првог скупа постало је јасно да су овакви протести осуђени да остану на маргини, проруско и навијачки настројена јавност у Србији данима од почетка СВО била је еуфорична, а руска победа на фронту се унапред славила. Што је Запад више нападао Русе, српски народ је све више веровао у победу Руске Федерације. Тај невероватан однос Србије и Русије, је безусловна љубав, најсличнија је оној која се негује у најближој породици, па тако и сам конфликт у коме су се нашле две нама Србима, ипак братске земље, иако би било логично да изазове поделу српског народа, интуитивно и искрено Срби су стали уз Русе. Након овог окидача настављао се низ догађаја који одржавао тај контуитет „Лажне Лауре“, „Рибникар“, избори, еколошки протести и најзад надстрешница у Новом Саду. Интересантно је, а може се приметити и заједничко уз сваки од ових протеста од стране прозападно орјентисано опозиције и медија грађанима се наметала крилатица: „Систем је заказао“.
Након трагичног догађаја у Новом Саду, атмосфера у друштву се убрзано наелектрисала, а протести који су уследили одмах након тога постали су платформа за различите политичке и друштвене активисте. Већ након седам дана, показало се да народ нема поверења у прозападне политичаре који су, попут лешинара, чекали сваку несрећу како би искористили прилику да изађу на улице. Опозиција, али и њихови гласачи, па и они грађани који су само критичари власти, иако нису симпатизери опозиције, свесни су чињенице да актуелана власт има превелико гласачко тело и да до рушења власти није могуће доћи на изборима, већ искључиво на улици.
Маса грађана постепено се повлачила, схватајући да њихова осећања и незадовољство не треба да служе као политичко оружје, политичари и челници невладининих организација су увидели да морају променити стратегију. Било је неопходно пронаћи нови приступ, неку врсту магичног потеза, који би их оставио у сенци, омогућавајући им да из прикрајка усмеравају дешавања, док би истовремено протест поново добио на масовности. Овај маневар створио је илузију да се све одвија спонтано и искључиво вољом народа, док су у позадини вешти играчи наставили да повлаче конце, обликујући ток дешавања према својим интересима.
Коцка је бачена, карте су бачене и први потез је одигран. Неко се досетио! Школе, факултети, ђаци!
И тако је покренут највећи талас манипулације јавности у модерној историји овог дела Европе, студентске блокаде као последњи адут у политичкој игри која траје годинама. Школе и факултети постали су нова бојна поља, места на којима су ученици и студенти гурнути у прве редове једне шире идеолошке операције. Сакривена под плаштом „спонтаног бунта“ убрзо се назирала јасна структура, састављена од уиграних механизама невладиних организација, страних фондова и проверених политичких инжењера, који су из сенке вешто повлачили конце. Младост Србије постала је средство, оруђе, покосна војска сопственом непријатељу. Вера у правду и младелачки бунт учинили су од њих непоклебљиву војску смпремну да иде до краја и да себе исцрпљује до крајних граница, али како би ова војска остала доследна, важно је било да начин ратовања буде динамичан, а да се њима да на значају да помисле како они о свему одлучују. Студенти су почели да организују пленуме, студентске шетње, пешачки марш на Нови Сад. Запад је водио рачуна о детаљима, никада ни на једном скупу није виђено толико српских застава, сви транспаренти и пароле су на ћирилици. У некој лабораторији осмишљен је црвени отиисак шаке као универзални лого протеста, и већ од првог дана овај симбол се максимално експлоатише. Црта се на фасадама, на просторијама Српске напредне странке, разапет је на транспаренту сваке школе и факултета у Србији.
Иако је све почело као наводни израз аутентичног незадовољства младих, било је очигледно да су протести усмерени и координисани тако да служе нечијој туђој агенди, а не стварним потребама студената. Блокаде су брзо постале средство притиска на државу, а не израз искреног отпора, док су се политички актери повукли у други план, препуштајући студентима улогу „ударне песнице“. Циљ је био јасан, створити утисак да иза свега стоји народ, док су у стварности сви потези унапред испланирани и пажљиво режирани.
Политички активисти и професори, дубоко укорењени у антисрпску хоботницу цивилног и политичког сектора, годинама су пажљиво припремали терен за овакве сценарије. Када је тренутак дошао, био је потребан само један сигнал, један позив на „акцију“, и ђаци и студенти су постали идеално средство за креирање медијске слике побуне, уз већ устаљене фразе које у јавном дискурсу које увек пролазе: «они су будућност», «ми смо уз нашу децу», «они су ти који се боре за правду», «студенти су у праву» . Али, колико је ова слика заиста аутентична? Колико младих који излазе на улице знају ко их води, који су стварни циљеви протеста, па чак и који су званични захтеви које су, наводно, сами осмислили?
Истина је суровија, након три месеца интензивних блокада, политичког активизма и покушаја мобилизације ширих маса, друштво је доведено у стање тоталне поларизације. Агресивна стратегија организатора довела је до тога да се сви деле на „нас и њих“, да се намеће вештачка подела: или си са протестима или си са владајућим режимом. Такав приступ, ослоњен на емоционалне уцене и морални притисак, неизбежно доводи до засићења. Народ, који је у почетку можда и имао симпатије за поједине захтеве, почео је да увиђа оно што је од почетка било очигледно, а то је да протест није покренут спонтано, није искрена побуна обесправљених, већ вешто организована политичка операција, у којој је новац кључни фактор одржавања протеста.
А новца је све мање. Финансијска подршка страних фондова, без које овакви покрети не могу дуго да опстану, полако пресушује. У прилог томе иде и одлука нове администрације Доналда Трампа да значајно смањи или чак у потпуности прекине финансирање оваквих организација, што оставља организаторе у све тежем положају. Без свакодневних дотација, без добро плаћених координационих тимова и медијске подршке коју су до сада уживали, протести неминовно губе снагу.
Оно што их чини посебно занимљивим јесте и структура самих учесника. Ово нису протести обесправљених радника, гладних пензионера или социјално угрожених грађана. Напротив, у питању је углавном елита, збринути део становништва, чији представници воде лагодан живот и не познају тежину егзистенцијалне борбе. Студенти, као издржавано становништво, добијају све потребно од родитеља или државе, а они који их предводе можда су и најбогатији слој становништва. Потомци некадашње комунистичке елите, која је прво богатство стекла у доба социјализма, а касније наставила да прима донације за подривање српских националних интереса.
Иронија је у томе што су родитељи многих од ових студената на потпуно супротној страни. Свесни историје и искуства које Србија има са обојеним револуцијама, многи од њих су уздржани или чак подржавају власт, не желећи да њихова деца постану инструмент зарад туђих политичких циљева. Њихов страх није неоснован. Они знају како се овакви процеси завршавају и какав је крајњи исход. Али, за организаторе је свеједно, све док постоје финансије и док имају кога да изведу на улице, протест мора да траје. Када новца нестане, а већина учесника схвати да су злоупотребљени за туђе интересе, протест ће се самоугасити.
А Србија ће, као и небројено пута раније, наставити да живи са последицама још једног експеримента над својим друштвом.