Какву је улогу у развоју друштвеног инжењеринга одиграо Институт Тависток? Како је Мамон постао једини легитимни бог? И због чега Срби „понижавају“ себе својим савременим начином живота? О овоме и не само овоме одлучили смо да у рубрици Полит-теологија поразговарамо… са српским масоном! Упознајте Веку Радоњића, великог мајстора Велике ложе Србије. Према Радоњићевим речима, масонерија је „краљевска вештина“ која му даје могућност да „развија своју духовност и промовише сопствене ставове у недогматском окружењу“. Века Радоњић је „одан Шкотском Реду Древном и Прихваћеном“ и његов мото „Слобода-Једнакост-Братство“ описује идеалистички циљ непрекидног рада на усавршавању човека у грађанском друштву заснованом на љубави према човечанству. Уредништво задржава право неслагања са јунаком интервјуа, уједно признајући да је разговор испао занимљив, а саговорник – вредан пажње.

— У XX веку секуларни процеси су активно избацили дискусију о Богу из јавног простора. Политика није била изузетак. У међувремену, то сигурно није поништило стварно присуство Бога у свим областима човековог живота, не искључујући ни политику. Како мислите да ће 21. век бити време повратка религиозног у политику? 

— Ова тема захтева пар уводних опаски, да би мој став био јасније схваћен.

1. Бог је само један од назива стваралачког начела које ја радије представљам описно, јер сам прихватио идеју да би било које именовање тог начела умањило његову свеобухватност. Пошто је Бог такође име, у даљем излагању ћу користити термин Свевишњи Створитељ Свих Светова, који ми се највише допада као опис једног човеку тако недокучивог начела, које не желим да именујем.

2. Религиозност није исто што и духовност. Религиозност је приврженост некој од религија, које би требало да су засноване на духовности, јер се нуде као начин за поновно повезивање најчешће са духом (латински religiare — поново повезати), али су такође листом догматске, јер уводе институцију као посредника у том процесу. Духовност је, пак, свеобухватни појам, који подразумева тежњу превасходно појединца да се уздиже ка духу и да тежи његовој спознаји и сједињењу са њим.

Избацивање дискусија о Свевишњем и о духовности из јавног простора је дискурс ком је подлегло целокупно човечанство. ХХ век је, на свом самом почетку, донео систематизацију знања и конкретизацију метода управљања гомилама. Француски полихистор Гистав ле Бон (Gustave Le Bon) је започео ту систематизацију. Аустријско-амерички социолог Едвард Бернајз (Edward Bernays) је, потом, измислио пропаганду, обрћући никада доказане закључке свог ујака-тетка Сигмунда Фројда (Sigmund Freud) да хипноза умирује хистерију, у методе доказане у пракси да хистерија распламсава хипнозу. Многе државе су успоставиле научне институте за проучавање односа између људи, од којих је на нашим просторима најпознатији и присуством најосетнији британски Тависток (Tavistock Institute), који на располагању има милијарде фунти из буџета Уједињеног Краљевства. Научне активности су довеле до открића све суптилнијих метода управљања гомилама, од којих је једна од најчешће коришћених Овертонов прозор (Joseph Overton), која се појавила 90-их година ХХ века, а која подразумева постепено претварање потпуно неприхватљивих идеја у идеје прихватљиве за јавност, најпре политичку. Тако смо дошли до тога да данас имамо поражавајућу слику наметања транс-хуманистичке идеологије као „мејнстрим“ идеологије за ХХI век.

У овом светлу, мислим да је избаченā дискусија о Свевишњем сада замењена убацивањем архетипских представа мамона (материјализма) у све поре живота. Олимпијске игре у Лондону и Паризу су отворено користиле статуе златног бика као централни симбол који влада тим догађајима. Наравно, и даље је забрањена дискусија о томе, јер, тобоже, јавност не треба да се бави религијским питањима.

Дакле, религија, али само она мамонска, већ се вратила у политику. Све остале религије немају ту привилегију, већ се сматрају заосталим. Профит се нескривено представља као ново божанство!

Мој апел свим мислећим људима овог света је да забораве на своје религијске пориве, те да се окрену духовним темама, које су под хитно неопходне за све јавне дискусије које се тичу квалитета живота на овом свету. У супротном, задржаће се претходно описани дискурс на који смо навикнути, а који је већ упловио у воде репресије и системских забрана, где било каква расправа везана за духовност појединца угрожава тако пажљиво планирано и прецизно спроведено превођење човечанства у обездуховљену и лако управљиву гомилу потпуно отуђених појединаца, који ће својевољно пристајати да из људи буду претворени у андроиде.

— Колико, по Вашем мишљењу, политика и религија су компатибилни у животу појединца? И како се то мора изразити у његовим поступцима (ако говоримо о политичкој особи)?

— Ово је круцијално питање, јер изгледа да су политика и духовност, а самим тим и религија, нераздвојиви у личности било ког човека који није идиот (старогрчки ιδιώτης — човек неупућен у јавне послове). Моја теза је да низак ниво духовности човека неминовно резултује његовом незаинтересованошћу за јавне послове, који су основни разлог постојања политике. Теме које занимају такве појединце, независно од нивоа њихове интелигенције или образовања, искључиво су себичне природе и односе се само на њихове личне потребе, било да се ради о баналним очекивањима типичним за глупе људе, или о оним која могу да буду везана за озбиљне и сложене послове у случају да се ради о интелигентним особама. Дакле, идиотлук се не односи на недостатак интелигенције, како се то погрешно користи у устаљеном наративу, већ на низак ниво духовности. Зато је лек против мантре да религијска расправа није пожељна у политици, увођење потребе да политичке расправе треба да буду на високом духовном нивоу. У супротном, остаћемо у реалности коју чини то да се политиком баве суштински идиоти, које јавни послови заправо уопште не интересују, већ искључиво њихов интерес.

— Можда је најбољи пример комбинације верске и политичке моћи монархија. Монарх је проглашен помазаником Божијим, био је одговоран Богу за народ. Можда, по Вашем мишљењу, оживљавање монархије у Србији), а шире у европским земљама од Португала до Русије)? Ако јесте-како би изгледала стварна, а не номинална хришћанска монархија? Каква је Ваша визија?

— Србски народ у својим најдубљим коренима баштини идеје сличне онима које западњачки свет зове директном демократијом. Реликт тога су задруге, које још увек постоје и чак су као могућност организовања представљене у Уставу Републике Србије, кроз равноправност задружне са остала два вида својине.

Нажалост, почев од Стефана Немање, Срби су под константном претњом смрћу или бар потпуним изопштењем из јавног живота, уколико не прихвате идеју постојања вође. Тако организована претња, која је превише пута и спроведена у дело, беспоштедно уништавајући највећи део србског народа, било физички или ментално, еволуирала је у глави просечног Србина у идолопоклонство, које је у изравној супротности са његовим изворним карактером, оличеним архетипском животињом – белим вуком.

Моје мишљење је да Срби треба да се врате изворном православљу, које им својом философијом омогућава да се кроз цео живот духовно уздижу. Нажалост, још од св. Саве, изворно православље, које није хришћанска религија каквим покушавају да га прогласе, силом се угурава у религијску догму светосавља, која у случају тог светосавља има и елементе идолопоклонства, конкретно према самом св. Сави. Изворно православље не ограничава појединца у избору религије, јер смо сви различити, па самим тим имамо и различито виђење о устројству духовног свемира. Оно је, заправо, свеобухватна и изузетно једноставна животна философија, која је у потпуној супротности са идејом монархије. Срећом, трагови те философије се налазе у нашем усменом предању, на чијем затирању тренутно активно раде наши непријатељи, који су и непријатељи целог човечанства.

Тренутни догађаји у Србији показују да дубоко укорењене вредности не ишчезавају ни након више од 850 година покушаја да се насилно укину и измене. Студенти, који су од 22. дана месеца новембра 2024. године у протестима широм Србије, организовани су тачно онако како су то радили наши пра-преци. Ипак и нажалост, коренима се враћамо само по потреби.

Напокон, ево одговора на постављено питање. Србима је, уместо монархије, потребно потпуно враћање коренима и изворној философији православља. Тек пошто се врате коренима, биће оснажени да живе у складу са својим именом – као Срби. За сада, Срби се само поводе за другима, не усуђујући се да буду то што јесу, већ се понижавају водећи животе на начин који прија сасвим другим народима.

— Да ли се слажете са тврдњом да се искушења шаљу народу због његовог повлачења од Бога?

— Да ли ико може да се удаљи од Свевишњег Створитеља Свих Светова? Он је све, а не само она страна коју људи доживљавају као Добро. Зато се Свевишњи Створитељ Свих Светова таквим и описује.

Сваки човек и заједница људи добијају од Свевишњег управо оно што су у садашњем тренутку изабрали за следећи. То може бити привид Добра, али и Зла.

Зато, слажем се да се искушења добијају нашим избором, а не избором Свевишњег. Он ће, својом вољом, испунити наш избор.

— Ако јесте, како оцењујете савремено духовно-морално стање српског народа? Који је главни духовни проблем народа данас и како га решити? Може ли се рећи да се земља данас суочава са озбиљним суђењима и зашто? Или је садашње време релативно мирно и милостиво?

— Срби су у стању гордости. То је најпогубније стање душе у које може да западне човек. За заједницу људи који су у том стању, опасност се вишеструко умножава, јер је и она у том стању, али сада као целокупна заједница. Дакле, изабрали смо да будемо искушавани најстрашнијим искушењима. Свевишњи ће и тај наш избор испунити управо онако како заслужујемо.

За Србе, који су горди, време је изузетно мирно и милостиво. Искушење ком смо изабрали да будемо изложени донеће далеко веће проблеме на плотском плану, уколико се под хитно не освестимо шта радимо и куда смо се запутили. Лек за потпун излазак из стања гордости не постоји. Постоји само воља да се буде бољи човек, коју је неопходно показати кроз кроткост, кроз смерна дела и испуњеност живота безусловном љубављу.

Да би се овај одговор схватио исправно, наглашавам да кроткост није оно чиме је сматра већина Срба. То није понизност, већ смерност. Нпр. кротак је витез који иде у бој у ком слуша наредбе надређених војсковођа. Кротак је јер је храбар са смислом, а притом је моралан и поштује кодекс ратовања.

Иако депресивна, идеја враћања хришћанске монархије је, можда, начин да се србском народу помогне у тешком задатку да изађе из стања гордости у које је запао. Кажем депресивна, јер нуди лакше уместо погоднијег решења. Но, пошто већ свако и све добија оно што је заслужио, можда је за Србе управо хришћанска монархија мудрије решење за њихов тренутни ниво духовности, које ће им омогућити толико насушно потребно духовно уздизање из стања у ком се налазе?

— Да ли је истина израз апостола да је свака власт од Бога? Да ли се слажете да народ заслужује оне владаре који су тренутно на власти?

— Поновићу, Свевишњи је све, па и благост. Сви добијају управо оно шта су заслужили. Боље речено – шта су у садашњем тренутку изабрали за следећи. Није важно да ли је избор свестан. Он је увек последица стања душе. А, од стања душе зависи колико чврсто ће бити спрегнута са неким духом. Људи имају људски дух, који се нпр. У хришћанству зове Свети Дух. Ако наша душа уђе у стање које ће је откачити од тог духа и повезати са неким другим, човек више неће бити човек, већ нешто сасвим друго. Он ће, можда, постати звер, змија, хладни камен…

Поведимо рачуна сви заједно! Постоје методе којима се душе људи успешно преводе са везе са људским, на везу са духом по избору спроводиоца тог гнусног чина. Тај се процес назива транс-хуманизација, а идеологија подршке тој идеји се зове транс-хуманизам. Транс-хуманизам је смртни непријатељ човечанства.

— Зашто мислите да је Бог пустио Албанце да окупирају Косово и Метохију, Свету земљу српског народа?

— Албанска племена су се охрабрила и дефинисала своје националне циљеве још 1878. године, прихватајући закључке Призренске лиге. На основу тог легитимног чина, албанска племена су направила своју нацију, која се данас назива албанском. Она су то учинила на штету србског и грчког народа.

За разлику од њих, србски народ, који је постојао миленијумима пре настанка албанске нације, још увек није направио ниједан народни циљ. А, пошто Свевишњи даје оно што бирамо, сада видимо плодове такве летаргије.

Да би Срби опстали не само на Косову и Метохији, већ и у осталим крајевима које насељавају или су насељавали, неопходно је да се целом свету гласно и јасно, без икаквих двосмислености или задршки било које врсте, саопште народни циљеви србског народа. То је, како већ рекох, легитиман начин, који даје резултате невезано за време потребно за испуњење постављених циљева.

Нису само Албанци ти који су своје интересе дефинисали и спроводе их, па макар на рачун других нација или народа. Срби су пример како изгледа истискивање неког народа са његових простора управо због недостатка народних циљева. Истиснути су са простора данашње Мађарске, претопивши се у мађарску нацију. Исто им се догодило у Румунији. Исто у Бугарској. Исто у Грчкој. Исто у Албанији, што се пресликава и на Косово и Метохију. У Хрватској, Федерацији Босне и Херцеговине, Црној Гори и Северној Македонији су настале нове нације из србског народа. Неке од тих нација су дефинисале своје националне циљеве, па Срба више нема у Хрватској, Федерацији Босне и Херцеговине и у Северној Македонији.

Србима није крив Свевишњи, већ они сами. Духовно су на изузетно ниском нивоу. Налазе се у стању гордости и недостатку тежње ка безусловној љубави. Не умеју да у садашњем тренутку правилније изаберу шта им је потребно за бољи следећи тренутак. Срби су посрнули и треба да се окрену стицању кроткости.

— Догађаји у Новом Саду, када је погинуло 15 људи, неки су назвали «Црни лабуд». Шта мислите који метафизички знак носи трагедија која се догодила српском народу?

— Низ трагедија кроз које пролазе Срби представио бих „Пламеним мачем окренутим наниже, који пада са неба на главе људи“. Срби треба да га својим истинским духовним уздизањем зауставе у паду, ухвате, прихвате и окрену навише, према небу, показујући своју спремност да се боре за више циљеве.

— Постоји осећај да се српска црква зближава са католицима… можда је то само дијалог са инославнима. У току су разговори о папиној посети Београду… Шта мислите шта стоји иза ових догађаја? Да ли је СПЦ-у потребно пријатељство са Ватиканом? Какве ће бити последице папиног доласка у Београд?

— Не бих да се мешам у односе две религијске институције, које су обе догматске, па су у функцији сила које желе да владају људима, уместо да их духовно уздижу.

Мислим да Срби треба да постану богољупци, уместо да наставе да буду верољупци. Тиме ће, пре свега, релативизовати значај Ватикана и Српске православне цркве, јер је он свакако вештачки наметнут, али и уклонити разлике између осталих делова свог народа, који су преиначени у друге нације.

— Сваки народ је, као и сваки човек, позван од Бога да испуни своју сврху. Изузетно занимљиво: како Ви и шире – српски мислиоци – видите божанску намену српског народа, мисију пред Богом?

— Слажем се да сваки народ има своју вишу сврху. Тај виши циљ у случају србског народа је да је он катализатор духовних промена. Искушење ком је изложен, а које је сам изабрао, за циљ може да има појаву потпуно нових идеолошких решења, за којима вапи цео свет од победе либералног капитализма 90-тих година прошлог века. Ослобођење из окова гордости је тежак задатак. Но, ја сам оптимиста и знам — Срби ће кад-тад успети да прођу и кроз ово искушење.