«Када се видело да су функционери СНС-а спремни чак и да туку студенте, то је била она кап воде која је прелила чашу и изазвала велико незадовољство на факултетима. Прво је ФДУ кренуо у протесте, а онда су кренули и студенти других факултета». Главни уредник издања Србин.инфо Дејан Петар Златановић говори о хронологији и природи протеста који већ неколико месеци потресају минђушу. Ексклузивна визија и обимна слика посебно за читаоце портала «О Србији на руском».
По неким мојим информацијама, левичарске групације јесу то прво покренуле, с тиме што међу њима постоје две велике опције, које се међусобно понекад мрзе више него сами левичари са десничарима. Наиме, постоји једна опција која је директно под Сорошевом контролом, цео тај НВО сектор, али постоји и друга, анархистичка, која представља остатке некадашњих комунистичких социјалних идеја. Они су, на пример, противници Европске уније, противници НАТО пакта, противници америчког империјализма, ционизма, подржавају Палестину… Има их на само пар факултета, филозофском највише, али баш зато што су мала групација, јако су организовани. Тако да су они били први фактор који је покренуо тај протест. Е сад, студентски протест не би имао толику снагу да неко није бацио шибицу, можда и намерно. Али онда су друге ствари почеле спонтано, као кад крене пламен, па не можете да га контролишете.
У тренутку кад су незадовољни студенти почели да се окупљају, прво се поставило питање организације. И они су сами изабрали по факултетнима вође, али испало је оно што је последица ауторитарног режима Александра Вучића, која му се вратила као бумеранг.
Наиме, студенти који су изабрани да буду вође су рекли да они немају проблем са својом храброшћу да изађу и буду представљени као вође, као представници студената, али се боје за своје родитеље. Односно, боје се да њихови родитељи не изгубе посао, да због њих не трпе велике последице.
Многи плаћају школарину, уколико би им родитељи изгубили посао, то би значило да морају да прекину студирање или да нађу неки посао који би упоредо радили, што би отежало њихово студирање. И онда – то су ми сами студенти причали – онда су дошли анархисти, па предложили као најбоље решење (а сви студенти су то прихватили, чак и на факултетима где уопште нема анархиста, као на пример Машинском или ЕТФ-у): да немају вођу, да се све изгласава преко пленума (зато је пленум, а не скупштина или сабор), да учесници на пленуму буду само студенти који имају индекс да би сваки студент могао да гласа. А да нико од студената не буде изабран за вођу, односно да не буде неког ко ће студентски покрет стално представљати у јавности, него да се сваки пут када неко мора у име студената иступити договоре да једна особа не ради то више од два—три пута.
У почетку нису могли тако лако то да спроведу, али ево, после три месеца, то сад спроводе до краја, стриктно. Чак је и, као последица тога, разним НВО активистима, који су били под контролом Запада и који су често, кад су били еколошки протести, покушавали да покрену студентске протесте на универзитету и били препознатљиви као такви, зато што су их медији под контролом Запада у Србији често звали и представљали као студенте – било забрањено од студенских пленума прво да иступају у јавности као представници студената, а некима, као Павлу Цицварићу, чак и да приступе факултету месец дана, јер су прекршили то правило. Тако да су студенти брзо усвојили то правило да буду представљани у јавности стрикно као заједница, никако кроз појединце.
Тог се правила дан-даннас држе и на тај начин су себе заштитили од директног удара режима, али и од удара НВО организација и политичких странака. Јер, ви више не можете да поткупите једног, двојицу или тројицу студената, пошто пленуми о свему одлучују, на њих некада дође по 200−300 студента, некад трају и по 10 сати кад се договарају, тако да је тешко поткупити, на пример, одједанпут 50—100 људи.
И као последицу тога имамо баш то да су ти пленуми били неконтролисани од оних који су мислили, кад су помагали да се покрене студентски протест, да ће бити контролисани. Е, сад долазимо опет до професора, враћам се назад. Професори, незадовољни ситуацијом која је била везана с овим новим законом о образовању – они су ти који нису више „сипали воду“.
Било је и пре студенских протеста, и око литијума и све, али увек су професори, односно руководство самих факултета, знали да то спречавају тиме што не би излазили студентима у сусрет: да им дају просторије, да им одлажу испитне рокове, да им дају да факултет дан—два не ради, да нема предавања и све остало.
Сад су се повукли. Протести су почели, то су ми сами неки професори говорили, на Правном (факултету), на пример, с мишљу: ајде да покренемо протест, па онда, кад се то мало захукти, нагаримо мало јаче, потом ћемо ми то ставити под контролу, и онда ћемо преговарати с властима.
Међутим, студенски протест је имао толико успеха, наглог, да више нису могли да га контролишу. Ја сам убеђен да многи професори, који у почетку нису спречавали студенски протест, сад би га радо, да могу, спречили, да су знали у ком ће правцу ићи, али пошто нису – што се каже, звер се отргла и више нису у стању да контролишу до краја протест, зато што је сад, како време иде, протест дошао до скоро сваког студента. И стварно, моје искуство је да 80—90% њих − не лажем и не мислим да сам необјективан када ово кажем − или учествује на протестима активно-полуактивно или их подржава и нису спремни на компромис. А због чега? Ту има једна психолошка зачкољица, јако битна, можда Русима непозната.
Наиме, ту су се поклопиле још неке ствари које су мени потврдили професори, сви, али буквално сви, не само који су били гости у мојој продукцији, него које и овако знам, тако да има логике да је, стварно, то моје запажање на месту. У доба кад сам ја студирао, били су само државни факултети и онда увек има, било је и међу нама, људи који су хтели пречицом да заврше факултет. Били су огромна мањина, али их је било: и оних који су мували и који су покушавали са властима, односно са руководством факултета, са професорима, да направе неке посебне односе и који су знали, народски речено, да „муте воду“, односно увек покваре нешто кад би се за опште добро покретало због својих личних циљева.
Као неко ко је учествовао у студентским протестима деведесетих, знам какве смо имали проблеме кад смо их покретали. Ја не кажем да су сва деца на приватним факултетима таква, али огромна већина оних који су хтели пречицом да завршавају факултете, који су покушавали на овај или онај начин да их заврше што пре, отишли су на поједине приватне факултете. Поготово што је јавна тајна да су високошколске установе попут Мегатренда, који има лиценцију из Енглеске, постали нека врста партијских факултета, преко којих је СНС добијао своје кадрове и запошљавао их у државној управи с лажним, сумњивим дипломама. Људи су те факултете, који трају по 4—5 година, завршавали за годину—две, докторате за годину дана и мање. Имамо ово у афери с министром Малим и његовим докторатом који је на крају и оборен…
Следи наставак