Време је одмора, мора и уживања. Већина људи целе године штеди да би отишла десетак дана у Грчку, Турску, Шпанију, Египат…Зов хедонизама просечног човека западне Европе, али и Балкана. Просечан човек обликован је од маркетиншких агенција, скон је забораву , али и , недовољно чврстих уверења.
Шта може друго и више да га усрећи од летовања где је потрошио буџет од десет својих плата. Добро, зашто би то за било кога био проблем? Вероватно не би ни за кога, да се иза добро смишљеног маркетинга, као код Кока колиних реклама њихових насмејаних манекенка, не крије добро смишљена стратегија освајања тржишта, али, и не само тржишта. Просечан човек нема изоштрена чула, не види опасност за себе и своју породицу готово ни у чему. Он жели да ужива, његов модус вивенди је уживање. У свету који је сиров, где је све борба и супротност, у свету који почива баш на примципу Хераклитове филозофије супротности, човек Запада,али и Балкана , је свој свет изградио на млакој мешавини хедонизама и просечности. Резултат тога је слаб мушкарац. Такав мушкарац не може да буде бранитељ своје породице, он се ослања на своју жену или мајку. Како каже канадски психолог Џордан Питерсон «слаб мушкарац је извор многих проблема.» Он не може да буде узор својој деци, инспирација својој жени, темељ свог друштва. Читава филозофија Запада, обликована је око слабог мушкараца. Такав мушкарац је конзумент, он на једнак начин троши новац у шопингу као и његова жена, он се депилира, иде код козметичара, бави се претерано својим телом. Он није надахнут принципом калокагатије, не…он је надахнут духом декадетног Рима. Хомосексуалност је , такође, за тако ослабљеног човека врло прихватљива, па чак, и пожељна. Он жели да буде срећан, стало срећан, а како ће доћи до среће, неважно. Слаб мушкарац доводи друштво у неравнотежу, у проблем. Жене зато преузимају њихову улогу. Жене губе женственост и улогу мајке. На једнак начин њихово понашање постаје непримерено и гротескно. У таквом свету деца су највише погођена. Њихов свет је несугуран и угрожен, ниједно летовање не може да им надокнади замену улога њихових родитеља. Проблем је, такође, што сем часних изузетака, у Западном свету нема више добрих узора.
Зато ћу вам скренути пажњу на часног човека и борца из прошлост, у време највећег страдања српског народа, у време Првог светског рата, када су се Срби супроставили Аустро -Угарском царству, и однели победу… дакле, какви су били тадашњи мушкараци и какви требало да буде данас.
Швајцарски лекар Арчибалд Рајс, који је био сведок страдања српског народа, али, и васкрсења и победе, за војводу Живојина Мишића, напосао је:
«Живојин Мишић је тип српског ратника и не могу одолети искушењу да нацртам силуету овог шефа. Нећу говорити о његовим ратним подвизима. Они који се интересују за војне операције, знају његов удео у победама 1914. године и победама које је извојевала српска војска пред Битољем у току последња 3 месеца 1916. године. Покушаћу да дам психолошку анализу овог човека који дивно обједињује све особине својствене лепој српској раси.
Средњег стаса, са проседим брком, Војвода Мишић има спољашност лепих српских сељака из Колубаре, одакле је родом.
Он је сељачко дете и веома се поноси тиме. Живот га је одвојио од мале очинске куће, сасвим беле услед зеленог воћњака. Војвода МИшић је најкултивисанији и финији светски човек, али његово срце је остало тамо на брежуљцима који окружују варош Ваљево. Када је крајем 1914. готово цео свет аплаудирао готово чудесној победи српске војске, подвизима њених војсковођа, а поготову Мишићу, он није хтео даде ићи у Београд да слави. Он неће акламацију, иако је праведно заслужио, и одлази да се одмори неколико дана код свог брата, сељака, усред зимског села.
Војвода Мишић је скроман мудрац. Дубоко религиозан али нимало затуцан, он је одлучан отац. Врло љубазан, прима многобројне странце који долазе да га потраже и за сваког имам лепу реч. Ипак, он је повучен и отркива своје срца само онима које сматра правим пријатељима. И то је једна од одличних особина коју је наследио од својих сељачких предака. То је диван шеф, обожаван од својих официра и својих војника. Он захтева строгу дисциплину али такође уме све да осоколи добром вољом. Војвода је врло праведан и сви његови подчињени, до најпростијег војника, знају да ће саслушати њихове жалбе, и да ће, ако имају основа, праведно пресудити. Војвода зна да једино шеф који може да рачуна на оданост својих потчињених може да изврши велике ствари.
Поступа са својим официрима као са својим сарадницима и пријатељима, а не као са нижима. Ако се један од њих или неки војник истакао, он може бити сигуран да ће му његов Војвода признати заслуге и наградити. Да ли је стога чудо да су сви приправни да се драге воље жртвују за свог омиљеног шефа. Био сам често са Војводом Мишићем на разним местима где га је рат приморао да тразапне шатор. Имао сам увек утисак да се налазим усред једне велике породице. Једино велике војсковође су способне да створе једно такво душевно стање, повољно, чак потребно, за успех ратних операција.
За време битке Војвода Мишић је миран. Његову кратку и одречиту реч слуша цео свет. Кад га човек види како мирно пуши многобројне цигарете, има инстиктиван утисак да овај ћутљив човек влада битком и да ће повести своје трупе ка победи. Такав је Војвода Живојим Мишић. Први српски тип: одлично срце, човек више интелигенције и неукротиве енергије.
Он има још једну врло велику особину: „умео је да остане једноставан и скроман поред све славе коју му је донело његово брилијантно држање.”
Таня Петрович Милькович
