У овим нашим временима великих искушења, питања и запитаности, неминовно је поставити питање: „Ко сам ЈА, а ко си ТИ, да ли стоји иза мене, у мени, изнад мене неко друго ЈА и друго ТИ?“.
Питање идентитета!
Мислим да се баш данас изнова то увек присутно питање, веома намеће. Ако смо на рођењу добили клицу слободе од нас зависи колико ћемо је развити. Слобода се осваја читавог живота, мучним трудом и вером, био човек теиста или атеиста одговаран је за све што чини делом или мишљу.
На сва питања на мом путу трагања нашла сам одговоре у философији Николаја Берђајева, посебно у књизи „Философија слободе“.
По Берђајеву философија која обнавља своје утемељење у животу, религији је философија слободе. Она је основа сваке личности, но није сваки човек личност. Берђајев тврди да личног нема без надличног (трансценденције), што представља пут од индивидуе која је натурална категорија до личности која је духовна категорија. Личност је слика живог и интегралног човека који размишља у оквирима своје личне философије. Човек који је досегао личност осваја љубављу и стваралаштвом, а да би могао да изгради себе на том духовном путу он мора бити слободан. Ја сам коначно могла да заокружим појам слободе, узевши његово учење да ми не долазимо до слободе већ полазимо од ње, полазимо од светлости да би победили таму. Овакав метод је метод полажења а не долажења до слободе.
Таква слобода је услов за развој креативности и стваралаштва, јер креативност је покушај да се досегне нешто више од материјалне стварности, то је стварање нечег новог, што до тада није постојало. Берђајев каже:“ Тако ће свако од нас открити свемир у себи — микрокосмос је макрокосмос.“
У његовој књизи о слободи, не говори се о истраживању слободе као једног од философских проблема. Философија није овде објекат, она је философија слободних, насупрот философије која произилази од робова, односносно философија која произилази из нужности. То је слобода синова а не потлачених, а то је сазнање које је променило моје мишљење о слободи.
Слободу је немогуће из било чега извести, у њој је могуће само изворно постојати, она је у потпуности дата у откровењу.
Философија слободе је философија богочовечанства!!
Берђајев ми је помогао да одговорим себи шта се дешава данас.
Где то човек иде?!
Где је његова духовна вертикала?
Шта то нама недостаје, посебно философији савременог доба?
Нашу епоху разједа вечна сумња у себе, у своја права поседовања истине. Духовна бојажљивост прати немоћ слободног избора, мало ко се усуђује да пише своје, у смислу непосредног откривања живота.
Често нас запањује стваралачка смелост наших предака, великих учитеља. Они су били слободни, писали су „нешто“ а не „о нечему“. Сетимо се Платона, Питагоре, Августина, учитеља раног хришћанства, мистичара.
Такве епохе Берђајев назива „органским епохама“ за разлику од „критичких епоха“ где се стално пише и говори „о нечему“.
Данашњи човек мора да следи добре учитеље, он мора да се осмели да пише „нешто“, па макар то и не било епохално. Боље бити трећеразредни Платон или Питагора, обичан стваралац „духа“, него прворазредни пророк „о нечему“.
Сигурно је лакше писати „о нечему“, одговорност је мања. Наша епоха пати од воље за необдареношћу, одустајања од борбе, од одбране својих начела. Сигурно да и у овим временима постоји пуно талената…али они често пате јер су погрешно усмерени.
Међутим Берђајев је оптимиста. Он каже да његова философија није философија напуштености, он верује у промену у свету, у духовну вертикалу, у философију ослобођеног човека који треба да тражи свој пут у философији која обнавља своје утемељење у животу и у религиозном. Одвојеност од живота и бића је потчињавање, робовање нужности и илузионизму. Задатак је философије да се врати својим изворима…
Хвала Николају Берђајеву на путу стварања моје животне пирамиде….
Професорка Философије Слободанка Шћепановић