„Постоји неко веће зло иза Америке са којим се борим, постоји нешто сатанско у том лажном осмеху Американаца. То њихово зло није са овог света. Видео сам. Ово више није борба слободољубивог народа против империјалиста. Ово је борба против непријатеља људског рода. Древне приче су истините. Они ће заузимати једну по једну нацију. Ја сам усамљен у тој борби. По први пут се бојим за свој народ и себе“, рекао је Слободан Милошевић.
Његове речи тада нисмо чули, слушамо их и чујемо сада. Напад на суверенитет Србије, тј. Југославије, био је у том тренутку преседан. Они су водили континуирани хибридни рат који је резултирао демонстрацијама у Београду. Добро смишљеном кампањом земље Запада, које је предводила Америка (САД), преко својих медија и уз помоћ опозиције, радиле су брутално и непрестано. Уз ту кампању и сталне демонстрације овдашњих људи (у којима сам и ја, као студент, нажалост, учествовала), жељни промена и заслепљени бљештавилом Запада, хтели смо да срушимо режим Слободана Милошевића, сматрајући га одговорним за све лоше што се дешавало.
Док су у Београду трајале демонстрације, Запад је наоружавао своје пулене – Хрвате, Бошњаке и Шиптаре. Пред светом је жртва представљана као џелат, а џелат као жртва. Свако је могао да убије Србина, а да никоме не одговара. Почео је крвави рат у Босни и Херцеговини, у Хрватској и на Косову. У свим тим сукобима Срби су протеривани са вековних огњишта. Хиљаде и хиљаде избеглица слиле су се у већ измучену и санкцијама ослабљену земљу.
У том тренутку нисмо могли ни да знамо да је наша земља за глобалисте била полигон за обуку и усавршавање пакленог плана, спреманог за њихов главни циљ – Русију. Тридесет пет година од почетка рата у Југославији гледамо наказно лице креатора новог светског поретка који сеју смрт и страх. Оно што је та „елита“ тајно радила на Епстиновом острву, бојим се да, ако њихов план успе, могу да примене као норму и закон.
Хомосексуалност, уништавање породице, брисање полова, педофилија, свет без Бога – то је, по њима, будућност. Русија је препознала страхоту њиховог плана, и зато се креатори новог светског поретка ње плаше. Нацизам је променио своје лице и сада се приказује као глобализам. Свет никада није био у већем хаосу. Суверенитет држава је уништен, легитимно изабрани председници се киднапују, убијају или им се суди, као што се десило српском председнику Слободану Милошевићу.
Запањујуће је да многи људи ни сада нису свесни ко влада светом и да нико неће бити поштеђен њиховог изопаченог плана. Њихови медији и даље трују људе лажима о некаквим правима и слободи, док истовремено смишљају нове начине владавине уводећи трансхуманизам.
Срби су прошли кроз велика страдања у последњој деценији двадесетог века. Наше жртве имаће смисла само ако победи добро. Свет не сме да дозволи да шака изопачених људи завлада целом планетом, што је, по њима, њихов циљ.
Тренутно се води борба између добра и зла. Уз Русију је Бог, јер Русија, по ко зна који пут, спасава човечанство од пропасти.
«Куда иде свет?» није реторичко него суштинско питање.
Тања Петровић Миљковић