Житие Святого Симеона Немани

Житие преподобного Симеона Мироточивого (в миру Стефана). Сербский великий жупан Рашки, основатель династии Неманичей. Сумел добиться независимости Рашки от Византийской империи. Вместе со своим сыном Саввой он построил монастырь Хиландар на Афоне. Один из наиболее почитаемых сербских святых.

Житије Светога Симеона Немање

(Изабрано из: Свети Сава, Сабрани списи, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 2. прилагођавање на савремени српски језик Лазар Мирковић; редакција превода Димитрије Богдановић; прир. проф. др Димитрије Богдановић. Просвета — Српска књижевна задруга. Београд 1986)

О наслеђу светога манастира овог преподобним оцем нашим и ктитором господином Симеоном и о житију његову какво би пред Богом и људима.

Оче, благослови!

(О болести и смрти светог Симеона)

У 7. дан месеца фебруара поче часна старост његова нешто мало слабити. И ту одмах блажени старац господин Симеон позва мене недостојнога и у сваком погледу умањенога, и поче ми са тихошћу говорити свете и часне и слатке речи:

— Чедо моје слатко и утехо старости моје, «сине, слушај моје речи, приклони ухо своје ка мојим речима и нека не пресахну источници живота твога, сачувај их у своме срцу. Јер су живот свима који их налазе. Сваким чувањем чувај срце своје, јер од њих су исходишта живота. Уклони од себе оштра уста и уверљиве усне далеко од себе одбаци. Очи твоје нека право гледају и веђе твоје да мигом указују на оно што је праведно. Право ходи ногама својима и испољавај путеве своје. Не скрећи ни десно ни лево, јер путеве који су десно зна Бог, а они с лева су развраћени. А ти учи оно што је право, а хођење твоје у миру да буде. Сине, пази на моју премудрост, ка мојим речима прилажи твоје ухо, да сачуваш моју мисао и добру, а осећај усана мојих казујем ти». /Приче Соломонове 4, 20-5, 2./ «Чувај, сине, закон оца твога, не одбаци карања матере твоје.» /Приче Соломонове 1, 8./ Сине мој, послушај ме сада и бићеш блажен, јер блажен је муж који ме послуша и човек који сачува путеве моје. Не мешај се са безумнима. Тражи премудрости, да поживиш. Исправи сведочанства у разум. Јер онај који кори зле примиће себи досаду, а онај који обличава нечастивога, порећи ће себе. Не обличавај зле, да те не омрзну. Обличавај премудрога, а заволеће те. Укажи премудроме на кривицу и биће мудрији, а праведнику поуку и наставиће да је прима. Почетак премудрости је бојазан Господња и савет светих је разум, а разумевати закон добра је мисао. Јер оваквим добрим обичајем много ћеш поживети и продужиће ти се године живота.» /Приче Соломонове 8, 32-34. и 9, 6-11./

И подигавши руке своје блажени, положи их на врат мој грешни, и поче плакати жалосно, и слатко целовање дарујући ми поче говорити:

— Чедо моје вазљубљено, светлости очију мојих, и утехо и чувару старости моје! Ево већ приспе време нашега растанка; ево ме већ отпушта Владика с миром, по речи његовој, да се испуни речено: «Земља си и у исту земљу ћеш поћи.» /Књига Постања 3, 19./ А ти, чедо, не тугуј гледајући моје разлучење, јер ова је чаша свима заједничка. Јер ако се овде растајемо, тамо ћемо се опет састати, где више нема растанка.

И подигавши своје пречасне руке и положивши их на главу моју, говораше:

— Благосиљајући, благосиљам те! Господ Бог благословен и поспешиће спасење твоје, и нека ти место земаљскога даде благодат и милост и царство небеско, и нека исправи пут течења твога, којим раније од мене потече, имајући нераздвојну са собом, овде и тамо, моју иако грешну молитву!

А ја павши ничице на његове пречисте ноге, са сузама говорах:

— Многих и великих дарова насладих се од тебе, блажени господине мој, Симеоне! Заборавих све, ја јадни и неблагодетни, помешах се са несмисленом стоком и уподобих се њима, бивајући убог добрим делима, а богат страстима, пун срама, лишен слободе у Бога, осуђени од Бога, оплакани од анђела, на смех бивајући бесима, обличаван од своје савести, злим делима својим посрамљен. И пре смрти мртав сам, и пре суда сам себе осуђујем, пре бесконачне муке сам себе мучим очајањем. Због тога, припадам ка пречасним ногама твојим клањајући се, не бих ли ја, неисправљени, због твојих пречасних молитава, неко мало олакшање добио у страшни онај долазак Господа нашега Исуса Христа!

А када је дошао 8. дан тога месеца, рече к мени:

— Чедо моје, пошљи ми по оца духовнога и по све часне старце Свете горе, да дођу к мени, јер се већ приближује дан исхода мога!

И пошто је извршена заповест његова, дође множаство монаха као добромирисних цветова који цветају у тој светој пустињи. Када су дошли к њему, мир и благослов примише међусобно, не даде им отићи од себе, и говораше им:

— Останите код мене док тело моје, опевавши га светим и часним вашим песмама, не погребете!

А блажени старац од седмога дана па све до смрти своје не окуси хлеба ни воде, само се сваки дан причешћиваше светим и пречистим тајнама, телом и крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

У 11. дан тога месеца видех га како се спрема за одлазак и рекох му:

— О, блажени господине Симеоне! Ево се већ спрема благи твој исход у покој твој. Да, већ сам чуо како си благословио наследство своје, али и сада им подај свој последњи благослов!

А он подигавши руке, поче са сузама говорити:

«Тројице света, Боже наш, славим те и благосиљам те и молим те, и представљам те, јер по трећи пут дајем благослов наследству моме. Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Аврамов, Исааков, Јаковљев и семена праведнога, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје, и помоћ пресвете Богородице и моја, иако грешна молитва нека је са њима од сада и до века. А пређашњу заповед дајем им: Имајте љубав међу собом! /Јеванђеље по Јовану 15, 12./ А ко од њих одступи од онога што сам им ја наредио, гнев Божји нека прогута њега и семе његово!»

А ја сам на све то рекао:

— Амин!

А када је дошао 12. дан тога месеца, рече:

— Чедо моје, донеси ми пресвету Богородицу, /У Хиландару се чува икона с краја 12. века пред којом је, по предању, издахнуо Симеон Немања./ јер такав имам завет, да пред њом испустим дух свој.

И када је била извршена заповест, и вече када је наступило, рече:

— Чедо моје, учини љубав, положи ме на расу која је за мој погреб, и спреми ме потпуно на свети начин, као што ћу и у гробу лежати. И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен под главу моју, да ту лежим док ме не посети Господ да ме узме одавде.

А ја све испунивши, изврших што ми је он заповедио.

А сви ми гледасмо и плакасмо горко, гледајући на овом блаженом старцу такова неисказана Божја провиђења. Јер како је и овде, у држави својој, молио у Бога и даде му, тако ни до овога часа не хтеде да се лиши ниједне ствари духовне, него му Бог све испуни. Јер, ваистину, браћо моја љубљена и оци, чудо беше гледати: онај кога се сви бојаху и од кога трептаху све земље, тај је изгледао као један од туђинаца, убог, расом обавијен, где лежи на земљи, на рогозини, а камен му под главом, и сви му се клањају, а он скрушено моли од свију проштења и благослова.

А када је настала ноћ, пошто су се сви опростили и били благословени од њега, отидоше у ћелије да врше службе и да се мало одморе. А ја и једнога јереја оставих са собом, па остадосмо код њега сву ту ноћ.

А када је дошла поноћ, утиша се блажени старац, и више ми није говорио.

А када је настала ноћ, пошто су се сви опростили и црквена служба, одмах се просветли лице блаженога старца, и, подигавши очи к небу, рече:

«Хвалите Бога међу светима његовим,

хвалите га и на тврђи силе његове!» /Псалми Давидови 150, 1./

А ја му рекох:

— Кога виде те говориш?

А он погледавши на ме, рече ми: «Хвалите га и на силама његовим,

хвалите га и по премногој владавини његовој!» /Псалми Давидови 150, 2./

И пошто је ово рекао, одмах испусти свој пребожаствени дух и усну у Господу.

А ја павши на лице његово плаках горко и дуго, и уставши благодарих Бога, видевши овакав крај овога преподобног мужа.

Чувши за то сви стадоше долазити па се дивљаху просветљености лица његова, и говораху:

— О, блажени Симеоне, који си се удостојио да видиш такво виђење на крају, Владику светога како ти даје благодат за подвиге трудова твојих! Зато си, веселећи се, изрекао слатки глас при изласку душе твоје:

«Хвалите Бога међу светима његовим,

хвалите га и на тврђи силе његове,

хвалите га и по премногој владавини силе његове.» /Псалми Давидови 150, 1-2./

Блажен ћеш бити свуда, зато и блажени глас изрекао јеси!

И после тога, преподобио тело његово узевши, са чашћу постависмо га посред цркве, као што је обичај.

 

О догађајима после смрти Светога

Када се свршила јурења и када су се сабрали безбројни монаси, почеше часно појати уобичајене песме око преподобнога тела, /Погребне песме из чина монашког, а не лаичког погреба./ и извршише речено: «Они који се боје Господа, славе га.» /Псалми Давидови 14, 4./ И тако многи народи тада дођоше да му се поклоне и да га са великом почашћу опоју. Појали су прво Грци, потом Иверци, затим Руси, после Руса Бугари, потом опет ми, његово стадо сакупљено.

Када је прошло време после литургије и када се свршила сва уобичајена служба, сви целиваше преподобно тело. А ја грешни обујмивши блажено тело положих га у нови гроб, као што ми беше заповедио и испуних заповест његову.

Пошто се скупило мноштво монаха, нисам их отпустио све до деветога дана, служећи му службу свакога дана.

Када је овај блажени отац наш прешао у вечни покој, заветом остави манастир мени грешноме у скромном неком стању, у којем ми отиде, некога преподобног мужа, по имену Методија, са још четрнаесторицом монаха. /Са Савом у Хиландару остају Методије и још 14 монаха./ Обузе ме велика туга и бојазан, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника. Али како се изволи љубави Богоматере и Наставнице наше и светим молитвама господина Симеона, тај храм од незнатног и малог узнесе се у велелепну појаву. И после мало времена скупих деведесет монаха у братству и све спремих што је на потребу манастиру.

И када сам ту пробавио осам година, настадоше многи метежи у томе крају, јер прошавши Латини и заузеше Цариград, бившу грчку земљу, чак и до нас, и улегоше и ту у свето место, пошто је настао велики метеж.

И када се овде сазнало о томе метежу, дође ми посланица од христољубивога и благочастивога, Богом изабранога и благословенога блаженим оцем Симеоном, Стефана Немање, који је владао његовом државом, и брата његова, великога кнеза Вукана. Примио сам њихову молбу која каже:

«Ево, у тој земљи узбунише се народи, а блажени отац наш, господин Симеон, који нам је био господар и учитељ, тамо лежи. Због овога молимо твоју молитву, Господа ради, немој нас презрети, узми часне мошти господина нам Симеона и пренеси их овамо, да се благослов његов јави испуњен на нама!»

А ја видевши колико желе то што моле и да је потребно то испунити, подигавши своју немоћ на то почех спремати. И угледавши згодно време да се то изврши, дошавши отворих гроб блаженога старца, и нађох тело његово часно цело и неповређено, које је било ту у гробу осам година. / Тј. од 1199. до 1207. године./ Јер тако приличи онима који су угодили Богу, да су и после своје смрти прослављени, сатвориће Бог вољу оних који га се боје и услишаће њихову молитву, «сачуваће све њихове кости и ниједна се од њих неће сломити». /Псалми Давидови 33, 21./ И ја узевши његове часне мошти, пођох на пут. И мада је био велики метеж у тим земљама, уз помоћ Божју и пресвете Владичице Богородице, и молитвама блаженога и преподобнога и часнога господина нам и оца Симеона, прођох, што рече, кроз огањ и воду, цео и сачуван, и ничим повређен.

И дођох са часним моштима у Хвосно. (Област у северном делу Метохије.)

Када је сазнао владалац син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, скупише светитеља /Рашког епископа/ и јереје и игумане са многим монасима и са бољарима свим, са радошћу радујући се и весељем веселећи се. Дошавши са великом чашћу узеше мошти господина Симеона, песмама духовним благодарећи Бога. Јер као што прекрасни Јосиф узе из Египта тело оца свога Јакова и пренесе га у земљу обећану, / Књига Постања 50, 13-14./ тако и ови богољубиви и благообразни синови његови са свом државом примише га, радошћу радујући се и весељем веселећи се, сами носећи пречасно тело оца свога, и са великом почашћу положише га у овој светој цркви, /Тј. Студеници./ у одређени му гроб, који блажени раније сам себи беше начинио. А ово се догоди месеца фебруара у 19. дан.

Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем и ктитору господину Симеону, од рођења његова па до смрти:

Рођење његово било је у Зети на Рибници, /На месту данашње Подгорице./ и тамо је примио свето крштење. Када је овај младенац био изнесен овамо, узе га епископ цркве Светих Апостола /Црква св. Петра и Павла код данашњег Новог Пазара, подигнута у 9. или 10. веку, седиште рашког епископа./ и помоли се над дететом, и миром га помаза, па је тако и друго крштење примио. /Други пут је поновљен чин миропомазања./ Јер све је било чудно са овим мужем: када је био дете примио је два крштења; и опет када је примио свети анђелски образ, и ту је примио два благослова — мали образ и велики. А ево и после успенија његова пречасно тело његово би двапут сахрањено: први пут у Светој Гори, где му би и уснуће, и опет отуда би узет и пренесен овамо, и са великом почашћу и красним славословљем овде по други пут беху положене његове часне мошти у гроб.

Од рођења му 46 година, и ту одмах по Божјој вољи прими владавину.

И остаде опет у владавини 37 година, и ту одмах прими свети анђелски образ.

И поживе у том образу 3 године.

И цео живот његов био је 86 година.

А престављање блаженога оца и ктитора господина Симеона би 6708 (1200!) године, /Треба 6707 (1199)./ месеца фебруара у 13. дан преложи се ка вечном блаженству.

А ти, Боже и Господе свега, препрослављена Мати Господа и Бога Спаса нашега Исуса Христа, да ово што је написано буде и чињено, да ми и они после нас до краја овога века часним молитвама оца нашега и ктитора слушамо оно што се говори, и последујући да чинимо све што је угодно Богу, гледајући на подвиге и живљење овога преблаженога оца нашега, у којима је сладост и весеље, помињући Бога, веселећи се у Богу.

Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на онај живот, где ли су како ли су душе праведника или грешника; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос, према оној просвећеној речи:

«Небеса ће проћи с хуком,

ваздуси спаљени ће се разрушити,

земља и што је на њој и дела биће сажежени!»

/Друга посланица апостола Петра 3, 10./

Какво ли ће ту свака душа саврсно тело добити?

Какво ли ће бити збориште то мноштво људи од Адама до краја света?

Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца светлије лице?

Какав ли ћемо глас његов чути, да ли праведницима које прима у царство небеско или грешницима које шаље у вечну муку?

Ово треба, љубљена браћо моја, да бринемо и помишљамо, у овом да живимо, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо, /Посланица св. апостола Павла Филипљанима 3, 20./ овај живот у миру проводећи, наду имајући да ћемо у Христу Господу нашем стећи наду вечних добара, заступништвом пресвете Владичице наше Богородице и Добротворке, и молитвама преподобнога и блаженога оца нашега и ктитора господина Симеона.

 

Источник: Пројекат Растко / Књижевност / Литургичка књижевност